Сајт за наставнике биологије


Зоран Милојевић је човек који „руши зидове“, а иначе наставник рачунарства и информатике у Економско трговинској школи у Бору. Он је и „двоструки директор, али не школе, већ центара који се баве образовањем. Вама је сигурно познат Образовно креативни центар из Бора који прави фантастичне семинаре, а који су допринели да се добар број добрих наставника окрене интернету као ресурсу за подучавање и стицање знања. То није једино што је Зоран радио и што ради, али је и то било довољно да га ја (Методичар) позовем на виртуелну кафу. 🙂

Моје лично мишљење је да си направио једну мини-револуцију у образовању својим семинаром „БТФ у настави“, јер је он био „окидач“ за настанак бројних блогова колега (па и овога). Да ли си поносан?

Поносан јесам, али не на тај мој успех, већ на успех наставника који су направили своје блогове. То је очигледан пример стручног усавршавања наставника, пример који има конкретан производ на коме наставници раде ево већ неколико година након семинара. Да бисте написали један квалитетан блогпост, треба ипак да одвојите неко време и да мало истражујете, а то и те како доприноси усавршавању наставника, јер сурфујући нетом наилазимо на стварно корисне ствари које нам значе. „БТФ“ је био револуција, која је мени отворила један потпуно нови свет. Након тих семинара моји налози на друштвеним мрежама били су богатији новим образовним ресурсима које су креирали и дан данас креирају наставници. Семинар „БТФ у настави“ је заслужан за многе ствари, а једна од њих је и та да је извукао на интернет велики број наставника, пре свега како би се стручно усавршавали.

Да ли сматраш да се до сада накупила „критична маса“ образовних блогова, да већ можемо да говоримо о некаквој категоризацији на добре и лоше?

Да, можемо да говоримо о добрим и лошим блоговима. tumblr_nbheojtePR1stnjvvo1_500 (Small)Није потребана велики број блогова за такву поделу, јер данас просечан конзумент интернета нема превише времена и углавном посећује оне странице за које сматра да су квалитетне. Ма колико примамљиво звучао наслов блогпоста као објава на Фејсбуку или Твитеру, не кликћем на њега, јер ме је аутор у претходних неколико пута разочарао. На нету се поверење веома брзо губи, али није тешко и да се изгради, јер се квалитет стварно брзо прошири.

Шта би, по твом мишљењу, било мерило успеха једног блога? Посећеност?

Посећеност никако. То може и те како да значи, али није никакво мерило. Успех блога је да „своје“ текстове може да материјализује. Под овим уопште не мислим на новац, већ на то да може да окупи људе са истим размишљањима, идејама, да покрене на акцију, да оно о чему блог пише буде реализовано ван интернета. Блог је само начин да мишљења аутора прочита већа публика, то је као огроман мегафон. Посета је добра да вас чује више људи, али шта након тога? Прочита, лајкује или подели и оде даље. Док са друге стране, ако након прочитаног блог поста „скине“ презентацију коју сте поставили или радне листове или се одушеви методом и убаци је у припрему за час, па све то примени на свом часу, е то је успех блога. А посебно је добро када се све то лепо примени у учионици и онда долазимо до квалитетнијег часа, наставе, образовног система – то је успех блога. Ако имате блог са 10 000 посета, али ниједну акцију након тога и блог са 100 посета али су 2-3 наставника искористила знање са блога и применила у учионици, очигледно је који блог је успешнији.

Које грешке аутори образовних блогова најчешће праве?

conocimiento-3Основна грешка је та што нису аутори. 🙂 На самом семинару, а и касније, стално инсистирамо на ауторству и оргиналности. То је оно што ће вас издвојити од осталих. Наравно, није ништа лоше ако се неки текст преузме са неког страног блога, преведе и објави уз навођење извора. То је сасвим у реду. Може се преузети и пост на истом језику, али то никако није блог. Постоје такви системи, али они се називају агрегатори блог постова. Један од таквих агрегата је „Едублогодак“, који сакупља чланке скоро свих образовних блогова у Србији. Посета је огромна, али тај систем нема свог аутора, то је машина. Блогови који преносе чланке других блогова и сајтова су такође такви системи, само што нису аутоматизовани, не ради то софтвер као код „Едублоготка“, већ то ради човек, односно тзв. аутор блога. Да ме не бисте погрешно разумели, немам ништа против таквих система, одлични су јер ми можемо да пратимо само једну адресу и да добијамо све информације о некој теми, али то нису блогови; блогови морају да објављују постове својих аутора.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања. То је одлично за све стране, аутори копираних блог постова добијају на популарности, а постови на читаности и то је сасвим у реду, јер је мегафон још већи. 🙂 Онај ко то ради добија посету на свом сајту, јер дневно може да сакупи велики број таквих текстова, много више него што сам може да напише, тако да је и он у добитку. Сви су на добитку, али на губитку је креативност и даљи развој блогосфере, јер делује нам да имамо пуно блогова, а у ствари мало блог постова, који се међусобно деле. Много је боље за развој блогосфере да аутор седне и напише квалитетан блог пост, него да преузме други.

Какво је твоје мишљење о Фејсбук групама намењеним наставницима?

Уууууу… то је феноменалан ресурс који се појавио. Не само код нас, него уопште у наставничком свету. Фејсбук групе су такво оличење наше просветне сцене, да они који се баве анализом наставника у Србији са лакоћом из било ког кафића могу да направе анализу какву год желе. Не морате да улазите у школе, буквално све је исто као у тим ФБ групама. Као и у зборници имате неколико категорија наставника. Најгласнији су они који најмање вреде, јер морају некако да дођу до изражаја, буквално на све што се дешава у зборници имају коментар, по правилу негативан и критичан. Када им се супротставите, удружују се јер су појединачно слаби и онда подржавајући једни друге врше притисак. Исто као и у зборници имате и оне наивне који мисле да ће се њихова реч чути, који у ствари лепо и паметно причају, али буду угушени од контраша. Нађе се ту и неки синдикалиста, који по неком неписаном правилу мора да се јави, иако више не верује свом синдикату, а и није сигуран у руководство, но ипак зна да може да изађе из анонимности ако каже нешто против било које мере директора, односно система. Није битно да ли је добра или лоша, битно да је против. Такође имате и оне настанвике који су баш равнодушни, ништа их не интересује, у зборници, тј. ФБ групи су чисто да прочитају нешто ново, углавном питања око смањења плате. И највећи проценат као и у зборници чине они који су квалитетни наставници, имају шта да кажу, да аргументовано продискутују, дају конкретне и сврсисходне предлоге, коментаре, али убрзо виде да то све нема ефеката па одустану. Повуку се и понекад испрате нешто, ретко кад прокоментаришу, оду да се баве својим послом. 10609520_913359462025825_6849473877224468459_nФејсбук групе су супер. 🙂

Твитер је изгледа нашим наставницима најмање близак. Које је твоје тумачење, зашто је то тако?

Твитер је сервис који своју пуну снагу добија путем паметних телефона, не преко рачунара. То је један од разлога зашто се није „примио“, а други је тај што Фејсбук задовољава све комуникативне потребе наставника. Твитер је најбржи алат за пренос информација, али на нашим конференцијама, састанцима, округлим столовима и разним седницама образовних тела нико не твитује. Тога нема, а наставницима није неопходна тренутна информација, већ је довољно да то касније прочитају на Фејсбуку или сајту МП. Како знам да наш министар чита блогове, претпостављам и овај „биолошки“? Он је твитераш био и пре ове функције. Можда ћемо ускоро моћи да добијамо и неке брзе инфорамције из кабинета. 🙂

Да те не питам само на тему твог првог семинара, пошто радиш и друге. Па, ипак, семинари Образовно-креативног центра нису прошли акредитацију, иако сам лично чуо много колега који хвале те семинаре. Како би ти коментарисао тренутно важеће критеријуме за избор и да ли би их и како променио?

Семинари ОКЦ-а нису прошли акредитацију зато што Завод и ја немамо исту слику о онлајн семинарима. Ми радимо само онлајн семинаре, да не наводим разлог зашто је то бољи вид стручног усавршавања од офлајн семинара, али ЗУОВ уопште не интересују онлајн семинари. У садашњем Правилнику о стручном усавршавању нема ни слова о онлајн стручном усавршавању, једино се помињу у Конкурсу за акредитацију. Наша визија се није поклопила са њиховом и нису желели да нам акредитују семинаре. 10437024_753610278029453_209906177310595201_nАли занемаримо ту чињеницу, не ради само ОКЦ онлајн семинаре; има и других организација, само је велика штета што имамо једну институцију која уопште нема жељу да развија наш образовни систем. Не знам шта они мисле да у називу значи „унапређивање“, али за мене то много значи, много очекујем од неког ко се бави унапређивањем. Ми смо дошли у ситуацију да учесници наших семинара две године за редом добијају награде на конкурсу који организује управо тај Завод. Конкурс се зове „Сазнали на семинару и применили у пракси“. Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно. Па баш је циљ семинара да се научено примени у учионици и сви наши семинари су такви… Али нису по правилима (који за онлајн семинаре не постоје). Да не дужим, једноставно је чудно да имате једну организацију као што је ОКЦ, која је издала око 6500 Уверења за око 4000 наставника, која има стално запослене раднике који се баве стручним усавршавањем, ауторе и модераторе семинара који су о онлајн стручном усавршавању учили од наставника из Немачке, организацију која је развила своју интерну школу за креирање квалитетних онлајн семинара и као тавку је не позовете и макар питате: како сте то урадили? Хајде да заједно омогућимо наставницима квалитетно стручно усавршавање. За мене је то унапређивање, када видите да неко нешто добро ради… Питајте га како – може да помогне.

Наши семинари нису прошли акредитацију у Србији, али нам је десет онлајн семинара акредитовао Национални Савјет за образовање Црне Горе. Сва срећа па интернет нема границе. 🙂

Што се тиче система стручног усавршавања, то је много комплекснија прича него што сада делује. Једноставно не може се никаквим репресалијама или условљавањем, бодовима, лиценцом вршити стручно усавршавање. То није начин, није природно, јер ако желите да неко у нечему буде бољи, не можете га натерати, он то мора сам да жели. Овај систем је потпуно погрешан, јер се заснива на покушају казне лоших, а не на награђивању добрих. Није лоше да лош буде кажњен, али је код нас то немогуће. Прост пример је тренутна ситуација: шта ће се десити са наставницима који немају довољан број бодова у петогодишњем циклусу? Ево, 31. августа је истекао тај рок, видећемо ко ће остати без лиценце.

Једном смо ти и ја причали о мотивацији наставника да похађају семинаре. Да ли бодови које добијамо имају улогу због које су и уведени?

У образовном систему Србије има наставника којима бодови нису битни. 10511177_730265993679336_5038575756762964142_nСкоро сам писао о томе на блогу, на нашим семинарима су били такви наставници, а сигуран сам и на осталим. То су светле тачке и такви наставници треба да буду модели за стручно усавршавање. Ми из ОКЦ-а имамо такву базу и покушаћемо са тим наставницима да остваримо неку сарадњу да покушамо да нађемо најбољи модел који ћемо представити министарству. Нажалост има и оних наставника који иду само на семинаре због бодова. За такве наставнике то је потпуно бачен новац, али буквално. Ја сам сигуран да сви надлежни то знају али да немају решење, да ћуте и правдају се извештајума реализатора семинара да су ти наставници били, седели, одслушали и потписали се. Бодови буквално ништа не говоре, а поготову не о квалитету стручног усавршавања наставника. Примери су невероватни, али ево једног свежег: на нашим семинарима да бисте стекли услов за Уверење треба да имате 60% тачно урађених тестова, задатака, радионица. Било је случајева да наставници нису освоји 60, већ 40 или 45 и нису добили Уверење. Ти су људи нешто радили, читали и решавали тестове и задатке, али нису добили Уверење. Са друге стране имате ситуацију да су наставници дежурали на завршном испиту за осмаке и да су добили Уверење са неколико сати. Па ко се више стручно усавршавао? Бодови су буквално неефикасни.

Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно.

На жалост ми се морамо прилагођавати Правилнику, па ћемо и на нашим неакредитованим семинарима издавати Уверења, која неће моћи да се рачунају у акредитоване бодове, али ће моћи у остале облике стручног усавршавања, јер штета је да их наставници не добију. Мада сам сигуран да ће сви доћи првенствено због знања, а не због Уверења.

Моје мишљење је да бодове са семинара треба избацити. Шта би ти радо избацио из нашег образовног система? 🙂

Не знам колико меморије имаш на хостингу где хостујеш блог, јер ако бих ти детаљно одговорио на ово питање, било би проблематично. 🙂 Шалим се, наравно. Можда бих више ствари убацио него што бих избацио, али прво што ми пада на памет, избацио бих оцене и предаваче. За квалитет наставе су оцене погубне, много више одмажу него што помажу, а предаваче бих заменио модераторима наставе. Те две ствари квалитетно уведене у наш образовни систем дефинитивно би довеле до побољшања знања и вештина ученика.a_leaf_by_holgavision

И пошто је ово Биолошки блог, морам да те питам да ли и ти мислиш да је биологија најбоља наука? 🙂

Моја прва асоцијација на биологију је час из основне школе. За време одмора ушли смо у кабинет биологије, па како сам ја био редар, реших да обришем таблу пре него што наставница дође. На табли је био цртеж ћелије листа, баш лепо и све детаљно нацртан; онако лист, па као увећана ћелија. Ја не обратим много пажњу на то, видим неки цртеж, али га свеједно обришем. Када дође наставница, ухвати се за главу и пита ко је обрисао. Ја се јавим и она закука како је то цртала 4-5 сати и да ми неку књигу да ја то поново нацртам. Наравно да сам се мучио цео дан, толико брисао да умало таблу нисам истањио и наравно на крају ни на шта није личило. Наравно да је биологија најбоља наука!!!

Схватићу ово као потврдан одговор, а теби хвала Зоране на овој (недељној) виртуелној кафи.

Advertisements

Коментари на: "Интервју са Зораном Милојевићем" (9)

  1. Много ми се допада интервју, свеобухватан је, а оно што је мене одушевило је искреност саговорника (нарочито по питању зборнице и њених актера) 🙂

    Е, сада, радо бих поделила овај текст на мом блогу, али ћу онда упасти у ону групу коју Зоки критикује (ако већ нисам) 🙂 😉 😉 Није лако бити блогер, то изискује и време и умеће. Нека ови блогови живе у било којем облику, ипак смо сада богатији, а временом ће свако пронаћи модел који му највише одговара. Оно што мене иритира код наставника блогера је ненавођење извора.

  2. Похађала сам велики број семинара. Мали број њих је имао садржаје који су за мене били нови и интересантни. Иако нису акредитовани, за мене су најзначајнији били семинари ОК центра. У овој области сам почетник и знам да још много морам да учим. Претпостављам да сте разочарани због изостанка акредитације, али, верујте, Ваш труд је уродио плодом, јер имате квалитет.

  3. Прошла сам све семинаре ОКЦ, а први међу њима (БТФ у нстави) буквално ми је променио живот. 🙂 Велика празнина ове године остаће због неакредитације њихових семинара, али важно је да ће их реализовати – Црна Гора је само један клик од нас, ту преко интернет-брда 🙂 Има нас којима бодови нису важнији од новина, добре енергије и ентузијазма! 🙂

  4. Željka … pa bar svi znamo da je tvoj blog potpuno autorski, odnosno znamo da se trudiš oko tekstova, ti ne spadaš u tu kategoriju. Bar ne po mojim merilima … ali nisam tu ja našto bitan, samo napred.

    Majo .. biće seminara i u Srbiji … samo nećemo deliti Zavodova uverenje, već čisto znanja 🙂

  5. Odličan intervju i ja ću ga ipak podeliti na mom blogu – takođe sam polaznik BTF u nastavi, Nastava u oblaku i Dobra priprema za čas-uspešan čas. U pravu su kolege koje kažu da su nam neki seminari – konkretno BTF u nastavi – promenili pogled na svet, u stvari pogled na prisutnost nastavnika i nastavničkih materijala na internetu… I dalje smo žedni konkretnih seminara sa primenjivim sadržajem – a bodovi nisu uopšte važni jer ih možemo „nahvatati“ ali veštine se moraju vežbati, zar ne?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: