Сајт за наставнике биологије


10517494_893034844058287_6738266303195594079_nМетодије: Данас нам је гост Петар Огризовић, професор математике у Гимназији „Руђер Бошковић“ у Београду. Учествовао је на многим значајним пројектима (које су покренуле такође значајне институције у српском образовању), попут увођења стандарда у основне школе, а и коаутор је неколико збирки задатака из математике, укључујући и ону за завршни испит за осмаке. Тако да је у питању саговорник који има шта да каже и о математици и о ситуацији у нашем школству. Здраво, Петре.

5ар: Здраво Методије.

Методије: Одмах на почетку морам да те питам да ли си музикалан?

5ар: Мишљења су подељена. Тврдим да јесам… док остатак света сматра да нисам.

Методије: Питам те то зато што је становити господин Мајкл Блејк (Michael Blake) претворио децимале броја пи у ноте и направио читаву композицију. То звучи овако:

5ар: Симпатична је ова идеја да се чује како звучи неки број, а уопште ме не чуди хармонија којом одише музика броја пи.

Методије: Ја то да почнемо весело, с песмом, пошто следи невесела тема.

5ар: Одлична идеја. Можемо и да наставимо у том духу:

Методије: Ипак нећемо. 🙂 Идемо на најављену невеселу тему, јер је и она веселија од твог предлога. 🙂 Дакле, има ли…

5ар: Чега?

Методије: Наде?

5ар: Кажу да она последња умире. Да будем искрен, нисам проверавао списак онога што је преживело и да ли се ближимо тој последњој тачки.

Методије: Сви знамо какво је тренутно стање у просвети и сви знамо како на то стање гледају политичари с једне стране, медији с друге, шира јавност с треће… И стиче се утисак да нас не гледају са симпатијама, а још мање с поштовањем. Наставници су, напросто, изгубили углед. Како нам се то десило?

tumblr_nhr191UoYM1tlppcdo1_4005ар: Тешка економска ситуација утиче на све сфере друштва, па и на образовање, које се полако урушава. Процес разарања траје од још од деведестих година прошлог века. Као пример односа ове државе према култури увек наводим реновирање зграде „Народног музеја” у Београду. Оне године када је тај објекат затворен (2003), у први разред основних школа у Србији кренули су ученици који ове године завршавају четврти разред средње. А зграда музеја још увек није обновљена. Ето тако се ова држава односи према месту на ком се чува национално благо. Није да ме због тога мање чуди однос према просвети, али мислим да тај случај добро илуструје где ми то живимо.

Враћам се на питање. Свест о значају наше професије за будућност сваког појединца, друштва и државе, као да је избледела. Нажалост, кривце треба тражити и међу нашим колегиницама и колегама. Сви смо свесни разлика које постоје међу наставним кадром. У свакој школи се зна и ко поклања оцене и ко касни на часове и код кога може да се преписује и ко има миљенике међу ђацима… То виде ученици, то знају родитељи, то препознају колеге. Достојанство професије морамо да чувамо ми. Не можемо да очекујемо да нас неко поштује, ако сами себе не поштујемо.

Проблему са поштовањем наруку не иду ни честе промене просветних закона, у којима се лагано умањују права, а претерано повећавају обавезе наставника (нарочито оне административно-бирократске).

Чини ми се да сваке године пристанемо на неки нови уступак којим се повлачимо и, као у оној причи о жаби, ни не примећујемо да је темпертура воде у којој смо, стигла до границе кључања.

tumblr_nhrmxfBdjK1tfbfu9o2_1280 (Small)А надлежно нам попечитељство, осим на промени закона, могло би додатно да поради и на промоцији добрих резултата које остварују ученици и наставници широм Србије. На тај начин могли би да помогну у подизању свести о значају онога чиме се ми бавимо.

Што се медија тиче, нажалост, у ово време таблоидизације и беспоштедне борбе за тиражима и профитом, увек се већа пажња посвећује насиљу и несрећама у школама него позитивним темама. Не кажем да ове прве треба избегавати, напротив, али им треба приступити професионално. Било би лепо када би се медији бавили питањима образовања у континуитету, а не само спорадично.

Методије: „Не можемо да очекујемо да нас неко поштује, ако сами себе не поштујемо“… Како то да постигнемо? Другим речима, како да други виде да ми поштујемо себе?

5ар: Књига рецепата за изградњу самопоштовања не постоји. Чињеница је, такође, да на поједине појаве жмуримо. На пример, постоје ситуације у неким срединама, да предметни наставник, након радног времена, одржава и наплаћује приватне часове ђацима из своје школе, па чак и онима којима иначе предаје и оцењује их. Да ли неко пријављује те случајеве? Не баш. О томе се шушка (на семинарима, такмичења, у зборницама), али се не реагује.. Нажалост, одговарајуће реакције изостају јер нико не жели да пријави случај, да не би био обележен као потказивач. Епилог је да они који са професионалном етиком нису у дослуху настављају да раде по старом, а професија се све више деградира.

Методије: Богами директно. 🙂 Министар није био тако директан као ти, али је дао свој допринос и своје виђење у вези баш са овим питањем – како да наставници поврате ауторитет.

Шта мислиш, да ли су у праву колеге које тврде да нам висина плате заправо даје (или одузима) ауторитет?

5ар: Ако бисмо применили ту логику, могли бисмо да закључимо да ниједан наставник нема ауторитет, јер су плате мале. Па ипак, упркос сличним примањима, неки наставници успевају да буду препознати и цењени као ауторитети. Мислим да проблем није висина плате, иако оне у просвети јесу премале. У борби за већа примања требало би истаћи јаче аргументе од овог неуспелог примера са недостајућим ауторитетом.

Методије: У Саудијској Арабији наставници који су добри, препознају се по аутомобилима. 🙂

Вечерњи лист: Успјешни учитељи за награду добивају нови модел BMW-а (18.10.2014)

tumblr_ni2zqiaXeB1teffrpo1_1280 (Small)А наставници математике би требало да се препознају као уметници. Најпре, песма с почетка, потом ово:

Science dump: The unexpected math behind Van Gogh’s „Starry Night“ (4.11.2014)

И музичко и ликовно. 🙂

5ар: Могли бисмо да нађемо још примера земаља у којима се ради другачије него у Србији. Нажалост, код нас још увек опстају рецидиви самоуправног социјализма. То се најбоље види у системима попут школства и здравства, где, упркос многим козметичким променама начињеним у претходних петнаестак година, већина ствари функционише као у прошлом веку. Ето на пример, зашто радом школа и болница не руководе људи школовани за управљање (да не кажем – менаџмент), већ се из праксе повлаче квалитетни наставници (или хирурзи) да би се бавили питањима набавке мазута, тендерима за екскурзије и слично? Свакако је потребно да у колективу постоји први међу једнакима, неко ко би својим знањем, искуством и ауторитетом руководио решавањем питања унапређења наставе, али тај неко требало би да буде поштеђен ових задатака које сам поменуо у претходној реченици.

10481413_10152735177314655_1775018110463399317_nМетодије: Када тако не би било, да ли би можда наставници који су добри изгубили мотивацију да буду добри, јер свеједно не би могли да напредују? Тренутно, једини напредак у школи јесте да се постане директор. Звања која су новоуведена не рачунам, пошто она заиста не пружају значајнију корист наставнику осим да се, ето, похвали пред колегама.

5ар: Апсурдно је да су једнако плаћени и онај наставник који примењује „тихи рад” у учионици, као и онај који је креативан, стручан, методичан. То што овог другог колеге тапшу по рамену и више цене, нема никакве последице на висину плате. Осим ако се не иде ка позицији директора, али… има ли толико директорских места? Мислим да то није најсрећније решење. Забрињавајуће је што се квалитетнији рад у просвети своди на ентузијазам појединаца. А добар систем не може да почива само на ентузијазму.

Методије: Потписујем све што си написао, а изгледа да преговори о новом ПКУ не иду у прилог томе да се та ситуација реши, о чему смо писали на Биолошком блогу. Оно на чему синдикати инсистирају је да о томе ко ће радити, а ко бити технолошки вишак, не одлучује квалитет рада, већ године стажа. Што се технолошких вишкова тиче, они приликом запошљавања би задржали предност (коју су већ имали) у односу на оне који никад (за стално) нису радили. И док ми не запошљавамо младе, Амери имају проблем да их задрже. Аутор следећег текста тврди да чак 50% нових наставника одустане од посла у току првих пет година:

Conversation.ed: Why half of the nation’s new teachers can’t leave the profession fast enough. (29.12.2014)

10639565_10204872505229928_3645960560479901019_n

5ар: Што се тиче Америке, стручњак за образовање, Паси Сахлберг, у књизи „Лекције из Финске” лепо запажа да су образовне реформе у САД током протекле две деценије, пример Ајнштајнове дефиниције лудила (понављате исте поступке изнова, а очекујете другачије резултате). Мислим да не би требало да се угледамо на тај модел.

У нашој земљи, спречавањем запошљавања нових наставника, који су тек завршили факултете, ти млади људи доведени су у ситуацију да траже посао у иностранству, где ће бити цењени и где ће моћи да живе од свог рада. На овај начин, осим стручњака у чије су образовање уложени знање, време и новац, ми губимо и биолошки потнецијал.

Питање је, наравно, и зашто образујемо кадрове ако после немамо где да их запослимо.

Са друге стране, технолошки вишкови су последица много већег проблема, за који држава, чини ми се, нема стратегију. Вишак наставника појављује се због мањег броја одељења, услед смањеног броја ђака, јер се у нашој земљи, из године у годину, рађа све мање деце. Ми, заправо, лагано одумиремо. Али… трудимо се да бар у јавном сектору нико не остане без посла. „Пут до пакла поплочан је најбољим намерама.”

Што се синдиката тиче, заиста нисам упућен и не бих да коментаришем. Мени, на пример, није јасно зашто у Србији постоје четири репрезентативна синдиката просветара. Али као што рекох – нисам баш стручан за ову тему.

_m4vk44vgSx1qjnhqgo1_500Методије: Четири репрезентативна синдиката постоје и можда зато што од вишка глава не боли? 🙂 Научници имају објашњење (и то анимирано) зашто глава боли након ноћног банчења.

Science dump: What causes a Hangover? (15.7.2012)

5ар: Можда је то право објашњење… ти, као биолог, сигурно знаш боље. Мене је, као математичара, заинтересовао само број. Зашто четири, а не три? Или пет?

Методије: Да, могуће је да знам боље, мада знаш како… Ко нема струку, има искуства. 🙂 Већ смо поменули бројеве, па да не испадне да причамо само о аритметици, ево мало и геометрије. Али и биологије:tumblr_nhm21tfCj01r60zczo1_1280 (Small)

Рhys.org: Biology meets geometry: Describing geometry of common cellular structure (30.10.2014)

5ар: Сјајно! Овде бисмо могли да додамо и уметност. Сетимо се, велики архитекта Антони Гауди усавршио је сопствени стил конструишући геометријске објекте инспирисан органским облицима у природи. Ето теме за бар један угледни час.

Методије: Моја колегиница, Љиљана Рајчић (коју ти познајеш) и ја, урадили смо огледни час под називом „Математички хербаријум“. Ђаци су добијали хербарске листове са биљним органима (листовима и цветовима) и било је потребно да уз задатке са радних листова доцртају делове који недостају како би добили прост лист (знање из биологије) који је симетричан у односу на своју лиску (знање из математике). Намерно сам написао огледни, пошто мораш признати да је прилично оригиналан.

5ар: Допада ми се, заиста је оригинално. Надам се да сте тај час и снимили и да ћете снимак објавити. Такве примере добре наставне праксе вреди видети.

Методије: Хвала теби што смо те видели на Биолошком блогу. 🙂

5ар: Хвала на позиву. И на лепим питањима. Искрено се надам да ти блог неће бити укинут због свега што смо данас написали.

Методије: Таман посла да укину Биолошки блог; српска просвета више не би била иста. 🙂

5ар: Сагласан сам. Одох сад да слушам музику броја пи. Што и вама препоручујем 🙂

Методије: А ако не, онда макар одгледајте филмић који смо припремили за крај, а показује шта је школа… за пачиће мале. Петре, хвала још једном, а свима који вечерас приређују дочек за нашу Нову годину, желимо леп провод. 🙂

Advertisements

Коментари на: "Биологија на математички начин" (4)

  1. Što se mene tiče, sve što je rečeno je sasvim na mestu. Izuzetan izbor priloga. Pohvala autorima – čista petica. 🙂

    • Па, кад је 5ар у питању, друга оцена не долази у обзир. 😀 Хвала у 5рово и у моје име. 🙂

  2. dasi sahlberg рече:

    Što se tiče Pasi Sahlbergovih lekcija iz Finske, one se predaju u odeljenjima sa po 15ak đaka, a u našim se školama srpske lekcije, koje, ruku na srce, i nisu sve za reprezentaciju, predaju u odeljenjima sa po 30 i više. I dokle će više vrapci u rukama da se upoređuju sa golubovima na grani? Hajde da naše vrapce učinimo boljim, a ne da večito žudimo za tuđim, lepim golubovima, stalno kritikujući i vrapce i sve drugo što je naše. I što više kritikujemo, nažalost, mislimo da ćemo se približiti tamo nekoj Finskoj i da će naše lekcije na njihove da liče.

    • Ваш савет је потпуно на месту и Биолошки блог и постоји због тога да бисмо „наше врапце“ учинили бољим. Што се критике тиче, она мора да постоји и није одраз жеље да заличимо на неког другог, већ да укажемо на оно што не ваља, а опет да бисмо „побољшали врапчиће“. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: