Сајт за наставнике биологије


10966895_988220534521525_1156699375_nМетодије: Један од (сертификовано) најбољих едукатора Србије, Саша Чорболоковић, ради као наставник српског језика у ОШ „3. октобар“ у Бору. Међу многим стварима које је Саша урадио и оправдано стекао мало пре поменуту титулу, он је и коаутор књиге „Асоцијације у настави српског језика и књижевности“ у издању „Клета“. Здраво, Саша.

Саша: Здраво, и хвала на позиву.

Методије: Пошто имаш искуства са асоцијацијама, мислио сам за почетак да ти поставим једну, али биолошку. 🙂 Може?

Саша:  Може, наравно.

Методије: Дакле, поља су: А1 – клима, А2 – угљен-диоксид, А3 – загађење, А4 – промена. Решење колоне А је?

Саша: Ваздух.

Методије (шапуће): Глобално загревање.

Саша: Можда бих пре овог шапутања ставио стаклена башта. Изгледа да боље правим него што решавам асоцијације.

_00001357069219500854Методије: Стаклена башта није потпуно нетачан одговор, а није страшно ни ако ти глобално загревање није пало прво на памет. Научници кажу да ионако постоји велики јаз између оног што они знају о овом феномену и што зна шира јавност:

Scientific American: Big Gap between What Scientists Say and Americans Think about Climate Change (30.1.2015)

Климатске промене су занимљиве и због тога што, опет кажу научници, људски говор је настао под утицајем климе или да будем прецизнији, под утицајем свих еколошких фактора.

Рhys.org: The clime’s speech: Data analysis supports prediction that human language is influenced by environmental factors (30.1.2015)

Саша: Ова повезаност климе и језика је врло интересантна, али је најискреније до сада осим као повезаност климе и лексике (пример Ескима који имају преко двадесет речи за снег) нисам помињао, а још мање размишљао о томе. Под твојим утицајем прочитах један чланак у коме стоји да је то један од фактора који утиче на језик, али није пресудан. Још ћу свашта научити од тебе или боље речено захваљујући теби.

_10152449159117688_2546804964978319691_nМетодије: Па, управо си доказао и да важи и обратно. 🙂 Изгледа да је влажност појединих подручја имала благотворно дејство, за разлику од суше. Ово има некакве везе са глобалним загревањем, јер дезертификација, повећање температуре, али и падавина и поплава, што све могу бити последице на различитим географским подручјима, могу имати и утицаја на наше гласовне способности у будућности. Ипак, оно што сам хтео да те питам је како ти видиш будућност српског језика?

Саша: Нажалост, будућност српског језика није светла. Не знам да ли је до промене климе коју си навео у поменутим истраживањима или ове опште у друштву или нашег недостатка свести о неопходности очувања српског језика. Велики страни утицај, пре свега енглеског језика и наш лежерни однос допринели су у великој мери да нам је језик постао запуштен, неуређен. Реченице које се изговарају или пишу као да пролазе кроз неко вирусно поље… Како би ти назвао овај вирус који уништава наш језик? Ето прилике да будеш први у именовању једног „језичког вируса“?

Методије: Не бих могао да смислим назив вирусу (мада овај твој назив сасвим одговара и као биолошки), али имам текст који сјајно илуструје твоју причу:

НИН: Локалци и генијалци

Препознао сам неке речи које често користимо у школи попут „имплементације“ и „евалуације“. Зар баш ми, наставници, да имплементирамо стране речи, уместо да будемо узор ђацима и у овом смислу?

UntitledСаша: По свему судећи и ми смо постали инфицирани страним речима. Мене излуђује и едукација (па и ово моје едукатор), компетенција и хендаут на семинарима. Не преостаје ништа друго но да се питањем излечења српског језика озбиљније позабаве прво наши лекари: језички стручњаци. Потребно је више конкретних акција, институционална подршка, а мање статистичке анализе. Након тога, ту смо и ми (наставници) који често критикујемо, а нисмо ни свесни да такве грешке и сами правимо. Заборављамо да децу највише и најбоље учимо сопственим примером.

Методије: Учење по моделу никад не застарева. 🙂

Саша: У прилог нашој причи сетих се једне анегдоте. На једном од часова анализе љубавне поезије питао сам нешто једну одличну ученицу. Не добивши никакав  одговор, зачуђено сам је упитао: „Шта је било сад, Нађа?“, а онда је уследио помало неочекивани  одговор: „Убаговала сам се, наставниче!“ Нашалио сам се: „Пробај да се рестартујеш, па да наставимо да разговарамо о тексту“, на шта смо се сви слатко насмејали. Ту је и срж проблема.

10966930_988200594523519_167336712_nДа ли ти имаш неко такво искуство? Ја све досетке, лапсусе (и своје и туђе) редовно бележим јер ми касније постану  драга успомена. Ево једног школског бисера са часа биологије мог колеге из школе:

Наставник: „Где живе алге?“

Ученик: „На дну река, језера“.

Наставник: „А мора?“

Ученик: „Не мора“.

Методије: 😀 Сјајна анегдота, а рекао си ми да си је искористио као основу за прављење једног питања за радионицу о језичким квизовима. Како је изгледала та радионица?

Саша: У питању је радионица коју сам радио са професорком Весном Ломпар и колегиницама Маријом Марковић и Биљаном Никић прошле године на Зимском републичком семинару у Београду. Направили смо четири језичка квиза. Најинтересантнија су била питања јер смо их састављали на основу лапсуса, досетки са различитих часова, реплика из цртаних и наших домаћих култних филмова, регистарских ознака…

Обележивачи за књиге.

Обележивачи за књиге зарад промоције знања и лепих часова које Саша прави.

Методије: Дакле, инспирација су биле реплике из цртаних и играних филмова, а за следећи чланак били су суперхероји и то из животињског царства:

Science dump: Superhero powers in the animal kingdom (22.9.2014)

Можда ће ти се допасти и следећа галерија где су хероји били инспирација за необична уметничка дела:

Блиц: Хероји поп-културе као из дела фламанског сликарства (20.11.2014)

Да ли мислиш да смо ми наставници такође некакви (супер)хероји и ако јесмо, који је заправо наш највећи изазов?

Саша: Како нисмо? Ми смо суперхероји српске просвете. Тренутно смо највећа инспирација, о нама сви причају. 🙂 Вероватно је наш највећи изазов да покажемо (подсетимо), оно што су многи заборавили да је просвета основа свих других занимања и просперитета било ког друштва.

Методије: Али и суперхероји греше. 🙂 Биолози некако највише проблема имају са плеоназмима (мала љуштурица или ситна животињица), али свакако правимо и друге грешке. И по том питању не разликујемо се много од других. Верујем да се штошта може толерисати, али шта би ти сматрао неопростивом грешком коју наставник може да направи? 10957587_988199891190256_1203533495_nЕво шта замера аутор следећег текста, додуше не само наставницима:

24 сата: Највеће језичке недоумице у Срба: На журци смо на Тргу Републике, јелда? (29.1.2015)

Саша: Сваком се поткраде грешка, нарочито кад смо уморни или кад желимо да све што смо планирали за час и завршимо, а знамо да нам је остало још мало времена. Међутим, једно је случајна грешка услед недостатка концетрације или умора, а друго је незнање. Прво је чак симпатично, а друго је недопустиво. Неопростиво ми је да неко често прави падежне грешке, а да то не  примећује (нпр. меша акузатив и локатив, не зна да се мењају и мушка имена и презимена по падежима, па погрешно испише похвалнице), погрешно испише назив школе, иде у одређено „оделење“ и сваки пут ако га исправите, правда себе: „Па ви (србисти) стално нешто мењате“.

Методије: На Фејсбук групама комуникација је опуштенија. Да ли је тамо, где колеге размењују искуства и материјале, али и мисли на велике теме, прихватљиво да се појављују и неписмени постови?

Саша: Ја писменост не бих повезивао са формалним или неформалним ситуацијама, са важним или мање важним темама. Нико не може да буде писмен по потреби или на одређено време. Писменост мора бити видљива одлика сваког од нас без обзира шта предајемо и са ким комуницирамо у сваком тренутку. Ако знамо правила, а не примењујемо их, исто је као и да их нисмо научили.

_10152432005271160_3607288960690386138_n (Small)Методије: Али зато је деци у Хрватској омогућено да на јединствен начин науче за сва времена:

24 сата: Предшколци уче у шумском вртићу истраживача свемира (1.1.2015)

Да ли би у оваквој једној амбијенталној радионици, где се проучава биологија, наставник српског језика могао да оствари део своје наставе? Другим речима, где ти видиш корелацију између наша два предмета?

Саша: Мада многима делује да ова два предмета није могуће повезати, то је само предрасуда. Највећи ефекат би био у шестом разреду када обрађујемо говорне органе, стварање гласа или кад уопште причамо о језику као обележју људске врсте. Било би и занимљивије, и јасније. Чини се да и ми често не знамо које све додирне тачке постоје између наших  програма, а кад и знамо, обично то буду различити разреди. Из тог произлази још један проблем: неусклађеност наставних програма. Јеси ти до сада урадио неку корелацију са српским језиком?

Методије: Јесам, са мојом колегиницом Драганом Дејановић. Тема из биологије је била „мишићи“ и пошто у тој лекцији има много узрочно-последичних веза, обнављали су знања о поменутим органима, али и увежбавали када се у реченици користе предлози „због“, а када „ради“. Такође, друга једна колегиница, Јелена Палавестрић, и ја, имали смо идеју да направимо час о синонимима и хомонимима којих у биологији има много (кућица или љуштурица, циста код протиста и циста као поремећај у телу), али га још увек нисмо реализовали. Можда направимо неки квиз као што си ти то урадио. 🙂

cvece2a5sd (Small)Саша: То би било одлично и сигурно добро прихваћено. Деца воле иновативне приступе. Свиђа ми се и ова идеја за учење или увежвавање лексичких односа на примерима из биологије. У биологији сигурно има и добрих примера за хипонимију (однос надређених и подређених појмова), али се она ради само на факултету. Занимљиво је истраживати називе биљака који су постали од личних имена: георгина, хортензија, драгољуб, рада и сл. Од некада властитих именица добили смо заједничке које се данас пишу малим словом.

Методије: А ту су увек и приче, које се обрађују на твојим часовима, а биолог увек може да постави питање и да ли су научно тачне. Рецимо, попут ове (мада не знам колико је прича заиста вредна да се ради на часу српског језика):

Balkanspress.com: Mudrost drevnih učitelja: Pun džak proklijalih krompira (čitanje 1 min, mudrost zauvek) (3.2.2015)

Кад смо већ код прича, хтео сам да те питам нешто што мори многе моје колеге. Уколико деца раде контролну вежбу из биологије и дати су им задаци есејног типа, те ураде тачно све оно што биолог од њих захтева, али при томе покажу и непознавање основа граматике, да ли је то заиста оцена пет?

10891508_10203666771290039_4692620747358647017_nСаша: Реално није. Међутим, да до тога не би дошло, требало би већу пажњу посветити у млађим разредима баш изграђивању навике правилног писања при писменој провери или вежби из било ког предмета. То и тада иде врло споро и тешко, али је касније исправљање много теже. Оно што бисте ви евентуално могли је да наставника српског језика упознате са најчешћим грешкама, па да он осмисли неке часове (вежбања) где би указао на те неправилности и пропусте. Најгоре је када се прећутно прелази преко таквих примера или само коментарише у зборници.

Методије: Ја бих овај наш разговор свакако оценио петицом, а верујем да ће се јако допасти и нашим читаоцима. Надам се и неким лепим коментарима. Саша теби хвала много на овом инспиративном разговору који је, верујем, дао идеје наставницима и твоје и моје струке за неке оригиналне огледне/угледне часове.

Саша: Хвала теби на инспиративним питањима. Знам из искуства да је смислити добро питање подједнако тешко колико и дати добар одговор. То не значи да сам похвалио и своје одговоре. 🙂

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: