Закључак #novetehnologije

Јуче је завршена највећа регионална, а богами и међународна конференција „Нове технологије у образовању“ у организацији Британског савета. Имао сам много среће да будем један од званичних блогера ове конференције и иако се јесам нарадио, било је право задовољство извештавати о свим дешавањима, разговарати са изузетним људима (и овим нашим и иноземцима) и бити у сјајној екипи блогера. У вези са овим потоњим, упутио бих вас и на занимљиве текстове мојих колега:

• ИТ кутак: #NoveTehnologijе у образовању 2016 (26.2.2016)
• Култура пословања: #NoveTehnologije – Деда Бор : Зашто не мораш да знаш број оваца у Аустрији? (27.2.2016)
• Како Јеца каже: Нове технологије и безбедност деце на интернету (28.2.2016)
• Југославин блог: У свету нових технологија (26, 27. и 28.2.2016)

А очекујем још лепих текстова. У мојим лепим текстовима остао сам вам дужан два интервјуа.

26.2.2017.

У току конференције неколико пута сам разговарао са Снежаном Марковић, помоћником министра за средње школе, а један од тих разговора је био и званичан за блог. Начели смо били тему о изменама програма из информатичког образовања и некако се логично била наметнула тема о изменама програма за све друге предмете, па тако и биологију. Јер, било је речи о томе да ће се информатичка писменост стицати и кроз те друге предмете, па би тако биологија допринела преко рада на онлајн симулацијама животних процеса, на пример, али и на сваки други начин. Јасно је да је са оваквим (преобимним) садржајима биологије то не би баш било остварљиво.

Најпре је Снежанин коментар био да промена програма свих тих предмета није потреба, већ нужност и да се на овоме већ ради. Ми већ имамо информацију да је Министарство затражило од ЗУОВ да ревидира све програме и да неку стручну оцену. Завод је (већ или само, како желите) два месеца радио на томе и у плану је да се састане централна комисија која ће делегирати посао предметним комисијама. Министарство формално не учествује у раду ових комисија јер је његов посао само да затражи да се све ово обави, али Снежанино мишљење је да у рад комисија треба да буду укључени и представници Министарства, али и Националног просветног савета.

У току другог дана ове конференције, односно на самом крају, одржана је панел дискусија са овом темом и један од њених циљева је да постане иницијална каписла за рад.

27.2.2016.

Марк Мартин је имао изузетно предавање и као што сам јуче наговестио, веома интригантно; употреба игрица у настави. Један део сам одслушао, а други део сам дознао у разговору са њим.

Најпре треба да разјаснимо да Марк не заговара да се ђаци играју све време. На отприлике шест часова један је предвиђен за игрице, а имају и игрице у ваннаставним активностима. Они то зову After school club (Клуб после школе) и ђаци један сат могу да се играју. Неко га је из публике питао да ли се дешава да ђаци не желе да раде озбиљне ствари и уче, већ само једва чекају да почну игрице, он је рекао да је то одлично питање и да су и они били спремни на то, па да такво понашање спречавају тиме што праве јачу везу између игрица и учења и старају се да и ђаци буду свесни да је играње игрица озбиљан рад.

Слично, али различито питање је било да ли ђаци боље уче редовне садржаје на конвенционалне начине ако имају у активностима и играње игрица и Марк је потврдно одговорио. И разлог је невероватан; наставник који са њима игра игрице је „кул“, па ће га боље прихватити и као класичног наставника.

Снежана није учествовала у разговору, већ је припремала панел дискусију, а наше Блогерско ћоше је било довољно мирно место. 🙂

Марк и ја смо кратко поразговарали у Ћошку и рекао сам му да је његова метода за наше услове прилично револуционарна. Изгледа да је тако и у Великој Британији, јер ни тамо нема баш превише наставника који раде на овај начин, али је засигурно да је тамо почело. Мотив за овакав рад је што ђаци нису везани за школу, јер она не подржава њихове стилове живота. Када наставник игра игрице он заправо почиње да разуме децу, оно што њих занима и што може да се искористи да им школа и учење постану занимљивији.

Марк ми је навео цео сет игрица које је реализовао на часовима. Осим Мајнкрафта (који је тамо за децу бесплатан), ту су и Scratch, Xbox, Kodu, Scirra… У тим игрицама они граде школе, институције, чак читава краљевства, траже ресурсе и баве се другим питањима бивстовања. Кроз игрице они стичу значајне вештине (попут критичког мишљења, развијају здраву компетицију итд), као и особине – лакше подносе критику него иначе на часовима.

Јасно је мени да ће кроз игрице стећи вештине, рекох ја, али шта је са знањем? Којим знањем, упитао је он. Онда сам кренуо да наводим све компликоване биолошке термине којих сам могао да се сетим у том тренутку и онда је он напросто одговорио да ђаци могу да креирају – биолошку лабораторију. Заправо, колико ће и како научити, зависи од домишљатости наставника. Није баш прихватио моју констатацију да овакав рад треба брижљиво планирати и да ће само на планирање наставник губити значајно времена, али јесте прихватио да за овакав рад наставник треба да буде храбар. Марк није идеалиста у облаку, иако такво образовање пропагира. 🙂 Он зна да ће против оваквог начина рада бити не само Министарство, већ и родитељи. Наставник треба буде искрен са свим тим заинтересованим странама и каже им шта кани да уради, али и да захтева да му се такав начин одобри, односно да као стручњак захтева поверење у свој рад. Наставник мора да прихвати ризик, закључује Марк.

Шта још каже Марк, погледајте и сами:

Данас

Верујем да ће утисци о конференцији бити различити и различите утиске сам и чуо од својих саговорника. Некима се оволико шаренило и обиље садржаја и информација није допало, те су радије за фокусирану конференцију. Другима, пак, се и те како допало, јер су могли да изаберу оно што се њима допада и што су могли одређено време да посвете и дружењу. Ја припадам овим потоњим и иако сам уочио неке недостатке у самој организацији, заиста мислим да треба дати шансу оваквој врсти окупљања. Конференција расте и развија се из године у годину и њен квалитативан и квантитативан значај постаје све релевантнији. Не претерујем када кажем да верујем да ће она бити један од виталних компоненти прогреса српског образовања.

Поглед из Ћошка налево. 🙂

Поруке са конференције можете видети овде: hashatit-novetehnologije, а што се мојих порука тиче, проистекле су баш из ова два разговора.

На крају разговора питао сам Снежану Марковић да ли и она мисли да цела ова конференција вреди један бод стручног усавршавања, а она ми је одговорила, наравно, да вреди много више, тим пре ако упоредимо са неким другим скуповима. Нисмо хтели да коментаришемо Правилник о сталном стручном усавршавању, али смо закључили да неке ствари не можемо мерити бодовима. Не можемо их мерити уопште, верујем.

Друга порука је да будемо храбри, као што каже Марк, јер од наше храбрости зависи да ли ће настава бити другачија, а образовање боље. И није да немамо подршку. 🙂

…

Све ово је био део званичног блоговања, а за оне који воле да прате моје личне текстове, ево и личног угла:

Блог – Из пера једног наставника: Званично Блоговање Из Личног Угла (28.2.2016)