Сајт за наставнике биологије

Архива за категорију ‘био-аутори’

Борба за опстанак научне писмености 2. део

Јучерашња трибина мени је изгледала као емисија. Том утиску допринели су и видео прилози које смо имали прилике да погледамо. Један од њих је био и део емисије на РТС-у „Да можда не“ када је народни посланик Муамер Зукорлић изјавио како научници еволуционисти причају лажи. Након тога, наставио се разговор. Када поменух видео прилоге, целу трибину можете да пропратите на следећем линку:

Регионални центар за професионални развој запослених у образовању у Смедереву: ЦПН трибина: „Борба за опстанак Чарлса Дарвина“ (24.5.2017)

Др Биљана Стојковић је прокоментарисала да је ово показатељ да ако неко нешто не разуме, то значи да то није истина. Међутим, људи на факултету у Бањалуци би требало да разумеју, али ипак петицију узимају заозбиљно.

Питање је, мислим се ја, да ли ће тај факултет узимати заозбиљно.

Коментар др Алексеја Тарасјева је био да дебате са шарлатанима немају смисла. Ипак, утицај неуких медијских личности није занемарљив и вероватно добар проценат људи сматра да је, у ствари, Зукорлић тај који је доминирао. Уосталом, подсетио је Алексеј, председник Националног просветног савета који је доктор наука и универзитетски професор, иако је на „прву лопту“ одбио петицију, касније је цео овај догађај назвао научном дебатом између Дарвиниста и креациониста. Ако је он збуњен, како рече Алексеј, шта очекивати од људи са значајне мањим степеном образовања.

Др Софија Стефановић је изразила жељу да председник Одбора за науку у Скупштини буде научно писмен човек, мада је јасно да то законом (и очигледно) није обавезно.

Једине научне дебате које би могле да се воде су у вези са новим открићима у палеоантропологији. То је динамична наука и дешавају се промене, па се тако мењају сазнања када је заиста започео двоножни ход. Мишљења, у овом случају, није проблем ревидирати.

Наново се вратила на причу о тешком порођају жена и он је био узрок за то што се наша врста „провукла кроз иглене уши еволуције“. То је назвала демографским минимумом јер је наших предака било мало, а због велике смртности новорођенчади. И то је трајало првих два милиона година све до пре осам хиљада година (доба неолита) када је започео демографски раст. Наше прамаме тада су имале и по двоје живе деце.

Иначе, једна занимљивост. Род Homo почиње да постоји од тренутка када је мозак заузимао 700 центиметара кубних запремине.

Др Биљана Стојковић је наставила причу тврдњом да генетичке промене у вези са еволуцијом мозга датирају од пре 2,5 милиона година (поклапа се са појавом рода Homo). Неурони имају тачно одређену путању (до седме године живота). Дупликације гена су се дешавале у нашој еволуционој линији (две непотпуне дупликације), па је продукт краћи протеин и зато нервне ћелије спорије путују од истих код шимпанзи. То ће утицати на дужи развој мозга и јасно вам је шта је последица тога. Ово су потврдили и експерименти са мишевима.

Наш геном садржи скоро 50% гена који нису у нашој предачкој линији и које смо, заправо, добили од вируса. Тачно знамо и од којих вируса. Да нисмо добили гене од неких ретровируса не би постојали сисари јер управо су ти гени значајни за развој плаценте.

Сва ова открића су сјајна, али нису изненађујућа. Концепт еволуционе биологије је тако добро утемељен да се нова сазнања уклапају попут мозаика.

20170523_193352 (Small)

Пошто није било довољно места, људи су стајали. И публика се није осипала без обзира на дужину трајања трибине.

Др Алексеј Тарасјев је истакао и значај еволуције у заштити животне средине и у медицини. Сви смо чули за бактерије које су развиле резистенцију на пеницилин.

Алексеј се запитао како то да када језици еволуирају нико не поставља питања који су прелазни облици језика и зашто и данас руски језик не еволуира у српски (познато је питање зашто мајмуни не еволуирају у људе и данас).

Такође је разбио предрасуде о прелазним формама. То нису чудовишта и нема у њима ничег мистериозног. Они су облици из којих је нешто настало и који су изгледали као свака друга врста.

Др Андреј Јефтић верује да је све о чему се разговарало божје дело, али такође верује да раздвајање научних сазнања и вере не би требало да буде проблем. То, напросто, нису исти магистерији. Његова жеља је да та два не би требало да буду у замрзнутом конфликту, већ у дијалогу. Другим речима да постоји сарадња. Тиме могу да профитирају и наука (јер се теолози баве идејама), али и теологија (јер неће назадовати стварањем ненаучних „истина“).

Још је истакао да се школе слабо баве еволуцијом и људи, реално, имају мало знања о томе.

20170523_200008 (Small)

Након још једног видео снимка, гости су одговарали на питања публике.

Др Биљана Стојковић је у једном одговору рекла да је петиција последица писања нових Планова и Програма, које треба, у ствари, осавременити.

Основни проблем креационистима је да разумеју да јединке не еволуирају, већ популације.

Др Алексеј Тарасјев је поменуо добар пример сарадње наставника биологије и теологије у борби против псеудонауке. О томе нећу сада, него ћемо (надам се) нас двојица направити разговор о томе.

Треба разјаснити да је креационизам потиче из САД крајем прошлог века у оквиру фундаменталиста који припадају екстремном протетсантизму. Алексеју је занимљиво како антиглобалисти воле производе из Америке, чак и овакве.

Др Софија Стефановић је дала један аргумент за еволуцију за крај. Пре 10.000 година људи нису били толерантни на лактозу, а нису ни пили млеко. У међувремену су еволуирали и људи и говеда и знамо да су људи пре 8.000 година пили млеко, иако и даље нису били толерантни на лактозу. Та толеранција се развила тек пре три до четири хиљада година.

И на крају је била одјавна реч модератора Слободана Бубњевића, који је рекао да разум постоји у Србији: вечерас у великом хемијском амфитеатру.

И на самом крају и моја одјавна реч. Надам се да ће нас неке боље прилике опет одвести на овако квалитетне догађаје, а и надам се да сам успео да вам макар делимично дочарам добру атмосферу са трибине.

Борба за опстанак научне писмености 1. део

 

Као што сте претпоставили, био сам на трибини коју је организовао Центар за промоцију науке и коју сте могли и уживо да пратите на њиховом сајту. Трибина је била и медијски пропраћена и верујем да ћу имати сутра и неке линкове ка новинским чланцима за вас, а пратио сам је и ја и све уредно записивао. 🙂

 

Најпре смо одгледали промотивни видео Центра, а онда је све присутне поздравио модератор трибине Слободан Бубњевић, главни и одговорни уредник часописа Елементи. Он је дао неке уводне напомене. Ова трибина није политички скуп, нити протест против власти, већ део програма који траје већ четири године. То је, заправо, место где ће научници објаснити оно што у ТВ емисијама не би могли, а због недостатка времена. Такође, ова трибина је доказ да је Србија нормална држава у којој научна заједница даје своје мишљење у вези са актуелним дешавањима, а која су у вези са науком. Петиција која је покренута на почетку је изгледала као сасвим маргинална, али је медијски пропраћена и направила је велики одјек у јавности. Слободан је поменуо неке од реакција, па и реакцију САНУ. Испоставило се да су два академика потписници петиције, али изгледа да је у међувремену један од њих повукао свој потпис.

 

Прва је реч добила др Биљана Стојковић, еволуциони биолог, ванредни професор за ужу научну област генетика и еволуција на Биолошком факултету у Београду, аутор књиге „Од молекула до организма“. Најпре смо видели један кратак филм који је приказивао заиста чудесан живи свет и Биљана је потврдила да је биологија чудесна, али да у постанку живота нема чуда; све је доказано и има научну поставку.

 

Даље је причала управо о постанку живота и у складу са простором у коме смо били (велики хемијски амфитеатар на Хемијском факултету) поменула и експерименте пребиотичке хемије, чији производи постоје и у свемиру (на метеоритима). Ти хемијски процеси нису једноставни, али јесу објашњиви.

Поменула је и фосиле и да нису обавезно у нашој или предачкој линији било ког рецентног живог створа. Неки од њих су и неуспешни покушаји еволуције.

Такође је поменула и креационисте који су све ово започели. Рекла је да смо суочени са људима који не желе да разумеју еволуцију и праве „карикатуру“ од те науке, а онда нападају сопствену (и нетачну) визију еволуције и то ненаучним аргументима. Ти напади су континуирани и тек периодично букну у јавности, као овај сада.

Онда смо чули и др Алексеја Тарасјева, еволуционог биолога, научног саветника и руководиоца Одељења за еволуциону биологију на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ у Београду, аутора књиге „Биологија и креационизам“. Најпре је закључио да ништа не прави такву рекламу као покушај да се нешто нападне.

 

Алексеј је рекао да у науци, иако имате слободу при научном истраживању, нису сви равноправни. Међутим, у медијима постоји став, преузет са политичке сцене, да треба чути свачије мишљење. Ово је илустровао тиме да би један хирург назвао дилетантом доктора биолошких наука који би ушао у операциону салу са намером да оперише. И то са пуним правом јер титула из било које науке није довољна. Зашто је ово сада другачије?

Потом је препоручио чланак из часописа „Данас“:

Данас: Зашто је важно бавити се „будалама“ (6.5.2017)

Кад смо код тога ко се ту чиме бави, Алексеј је рекао да се ми не бавимо политиком, али се политика бави нама. А оно што се пласира, назвао је некомпетентна псеудонаука. Ово звучи као плеоназам, али у ствари и није. Псеудонаука је у свету данас на прилично високом нивоу, а оно што се видело у тексту петиције датира из шездесетих година прошлог века.

 

Алексеју се није допао назив ове трибине („Борба за опстанак Чарлса Дарвина“) јер Дарвин своје место у науци и историји има и то нико не може да оспори. Он је назив преиначио у борбу за опстанак научне писмености (што ми се толико допало да сам и ја преузео то као наслов овог чланка). Свој допринос овој борби Алексеј је дао и тако што је објаснио шта је еволуција. Она има три значења.

 

  1. Процес – што је чињеница и тај процес можемо чак и посматрати;
  2. теорија – која је изузетно добро заснована;
  3. еволуциона историја или филогенија – која је примена и њу базирамо на фосилима и са открићем нових фосила, стичемо и нова сазнања.

Потом је говорила др Софија Стефановић, физички антрополог, редовни професор на Филозофском факултету у Београду и сарадник Biosense института у Новом Саду, прва добитница престижног ERC гранта у Србији.

Најпре је рекла да ју је ганула реакција теолога који су се успротивили петицији и поздравила је тај потез јер сви заједно треба да радимо на томе да у Србији буде боље. Даље је говорила да разуме реакцију људи и да је тема осетљива јер нас не погађа много чињеница да су пси настали од вукова, али нас погађа како су људи настали јер смо лично заинтересовани.

Дарвин није могао ни да сања какве ће све доказе модерни еволуционисти пронаћи у прилог његовој теорији, али и други научници – не само што се фосила тиче и молекуларне биологије, већ и у оквиру геоморфологије и других наука.

Софија је издвојила веома занимљив доказ еволуције. Две најважније еволутивне промене при настанку људи су двоножни ход и велики мозак. Због овог првог облик карлице се променио пре неких пет милиона година и постао ужи и дужи. То је довело до тога да је порођај најпроблематичнији код људи, а у односу на друге примате. Поручила је женским креационистима да када се буду порађале, биће им јаснији овај доказ еволуције. 🙂

 

Последњи гост трибине је био др Андреј Јефтић, теолог, доцент на Православном богословском факултету у Београду и један од дванаесторице потписника Јавног апела којим су богослови одговорили на петицију за ревизију изучавања еволуције, о чему је Биолошки блог писао.

 

Најпре је нагласио да су дванаесторица богослова написала апел у своје, а не у име Богословског факултета. Они самтрају да Библија не може бити научни извор, мада се изучава на начине који науци нису непознати.

Сврха апела је била да покажу да није потребно да их ико брани од науке јер сматрају да ништа не може угрозити њихову веру. А да ли ће бити важећа теорија еволуције таква каква је или нека друга, одлучују биолози.

И на крају свог првог излагања одговорио је Биљани на опаску да ничег чудесног нема у постанку живота. Њему је чудесно како је настао живот на начин како то еволуција објашњава и захваљује Богу на том чуду.

Ово је за прво јављање и надам се да вам се допало ово што сте прочитали до сада. Настављам сутра и надам се да ћу успети и лично да попричам са неким од гостију трибине.

 

Кад се учионица дупло изокрене на #NewTechEdu

Последњи дан на конференцији о новим технологијама, мимо уобичајене праксе, за мене је трајао најдуже. Наиме, чекао сам предавање Ирине Дамњановић, наставнице из школе „Креативно перо“, а које је носило назив „Еколошка авантура на Мудлу“. За све нас наставнике екологија у осмом разреду је дефинитивно авантура, посебно када треба да реализујемо еколошке садржаје у учионици. Ирина је то објаснила тиме што су теме деци и сувише апстрактне (јер травни и сваки други екосистем то заиста јесте за тај узраст) и што нису баш стимулативне, посебно када треба да се учи списак врста.

20170211_154750-small

Сцена на конференцији је екосистем у коме се Ирина заиста добро сналази.

Мајстор изврнуте учионице сада је имао задатак и да изврне апстрактну и нестимулативну екологију у нешто што ће деци бити блиско. Према њеним речима, она им је пружила искуство у вези са екосистемима и за то је користила Мудл.

Најпре им је дала информације, или кроз слику и текст, а некада и на мало компликованије начине. Рецимо, климатске факторе им је презентовала кроз график и задатак да са тог графика прочитају највишу и најнижу температуру и сличне вредности. Што се врста тиче, дала им је списак латинских назива, а како би их што брже (и прецизније) пронашли преко претраживача. Није био циљ само да пронађу слику и народни назив, већ и податке у вези са њом (колику величину има та врста, чиме се храни, ко су јој непријатељи и слично). Те податке су користили да направе „Галерију врста“ (у Мудлу су за ту активност користили опцију, односно ресурс „речник“). Следећи задатак је био да користећи те врсте направе ланце исхране.

20170211_152616-small

Техничка подршка у салама је, мени макар, изгледала импресивно. Сва та техника на једном подугачком столу.

Када се радио заштитарски део, како то већ обичавамо да кажемо, ђаци су га радили тако што су се уживели у улогу законодаваца. И тиме је обрада тема била завршена. Ред је био да се види и колико је тога усвојено. Ирина је то урадила путем презентације са питањима за ђаке. И тек када су одговорили на питања, одгледали су видео-предавање (које у методи изврнуте учионице треба да буде на самом почетку). Схватили су да све што су чули већ знају, осим стручне терминологије, коју су учили сада.

Ирини су такође били важни и утисци ђака. И мишљења су била подељена. Пар девојчица је рекло како им се овакав начин много допада и да би волеле да сви часови буду овакви, а дечак је рекао како му се ипак више свиђа „класична изврнута учионица“. Зато је Ирина закључила да треба више пажње да усмеримо ка таквој деци и да их подржимо да повремено напусте „комформу зону“ на коју су навикли.

20170211_154753-small

Ми нисмо желели да Ирина напусти своју „комфорну зону“, тј. сцену, па је било питања из публике.

Питања је било неколико, а једно се односило на то које дигиталне компетенције су ђаци стекли на овим часовима. И испоставило се да је много тога што су морали да одраде уз помоћ компјутера, па су тако форматирали текстове и слике, претраживали и уопште радили задатке дате у Мудлу.

Углавном, и ја сам хтео да питам Ирину понешто, па смо урадили видео интервју.

Финска и Грчка на британско-српском #NewTechEdu

Финска

Ани Раутинен, предавач из Финске, изазвала је велику пажњу наших медија, а од блогера ја сам имао то задовољство да причам са њом. Одржала је била предавање у петак 10. фебруара у хали „Спејс“ о томе где ће бити образовање за сто година.

20170210_132249-small

Прво моје (очекивано) питање било је у чему је тајна квалитета финског образовања.

Одговорила ми је да није у питању само једна. Рецимо, курикулум или школски програм, како желите, није стриктно прописан. Финци не верују у централизацију и дају слободу наставнику. И то не само у креирању програма, већ и тиме што га не оптерећују тестовима. Ни њега, ни децу. Тако наставник неће радити под пресијом шта све мора да научи децу (самим тим, Финци немају стандарде). Када тестирају, то раде на узорку и само зато да би унапредили наставу.

Персонализују учење, односно верују у то да свако дете треба пратити. Такође је рекла нешто што ми није било најјасније, а то је да теже да сву децу доведу до истог нивоа, а онда их „гурну“ и преко тога. Такође је рекла нешто што ми је било веома јасно, као и сваком иоле образованом човеку (а што се у Србији, из неког разлога, не примењује), а то је да наставници имају сву могућу подршку породице и друштва уопште и да се много пажње посвећује управо њима. Сваки наставник мора да студира пет година и при томе их на Универзитету терају да истражују, како би истраживачки дух пренели ђацима. Професионално усавршавање се тиме не завршава и наставници се, током рада, усавршавају сваке године три пута, а по жељи самог наставника и више.

Приватних школа имају толико да могу да их преброје на прсте једне руке и папирологија која прати отварање једне такве школе је толико компликована да се ретко ко одлучи да их уопште оснује (те које имају углавном су католичке и сличне). Приватне школе мало тога раде другачије од државних јер су под јаком контролом државе и родитељи деце која их похађају не плаћају школовање.

Што се биологије тиче, труде се да и ту развију неке вештине (пре свега у вези са заштитом животне средине), а труде се да актуелизују теме (прича о климатским променама) и учине их занимљивим.

Што се целокупне наставе тиче нису фокусирани на информацију, већ на развој вештина. Веома им је важно решавање проблема и проучавање феномена јер тако развијају и медијске вештине, да их тако назовем. Важно им је и да развију своју децу у људска бића. Буквално је тако рекла, а објаснила је да је њима развој карактера есенцијалан.

16640784_10154932449104840_4103998914105606268_n

У вези са тим, питао сам је да ли то значи да им је развој толеранције важан.

Најпре ми је рекла да толеранција није добра реч, већ – прихватање. Ми можемо нешто да толеришемо, али не морамо и да прихватимо, а њима је управо то циљ. Посебно се осврнула на културолошко прихватање (верујем да им је то она људска различитост на којој треба више да раде), а то постижу у сарадњи са локалним заједницама и ван школе. Деца не могу нешто (или неког) да прихвате ако само седе у учионици и не виде то што треба да прихвате.

С обзиром да је предавала о томе какво ће школство бити за сто година, управо сам је то и питао – какво ће бити?

Какво год да буде, у смислу робота или којекаквих СФ чуда, Ани верује да никада неће заменити људе. 🙂 Увек ће људи бити на првом месту. Али оно што ме је натерало да се замислим над нашом ситуацијом је то што је рекла да свакако морамо већ сада да се припремамо за тај период. Тако мисли она и њени сународници, а како мислимо ми у Србији, па, упоредите. 🙂

16684070_10154932448939840_1115225219642692113_n

И на крају, с обзиром да смо на конференцији на каквој јесмо, питање је било које технологије су јој најомиљеније.

У првом тренутку није могла да се одлучи, али је онда преломила да су то ипак роботи. Не зато што деца уче да праве роботе, већ зато што уче да буду креативни. Наиме, роботе могу да направе на разне начине, па и тако да личе на плишаног меду.

Такође је рекла да обожава и виртуелну реалност јер на тај начин деца могу да стигну где год пожеле, односно на места где наставник објективно не би могао да их одведе. На крају је рекла да обожава ову технологију пре свега због примене педагошких метода које су у настави круцијалне. То би могао да буде и закључак овог разговора.

Грчка

Исти дан Николаос Димитрадис одржао је у истој сали веома живахно предавање на коме сам био и заиста ме је одушевио. Човек је ушао међу публику, трчакарао тамо-амо (зато и јесте мутан на свакој фотографији) и држао нам пажњу све време. Његово предавање било је о људском мозгу.

20170210_093529-small

Најпре нам је открио зашто је створен мозак (иако звучи креационистички, заиста није). Ако сте мислили да је створен за размишљање, погрешили сте. Мозак је створен за преживљавање. Погледајте следећу слику, а која говори колики проценат масе људског тела одлази на мозак (леви дијаграм), а колики проценат утрошка енергије (десни дијаграм).

20170210_094131-small

Од те енергије, тј. 20%, чак 19% одлази на функције одржавања живота, попут дисања и срчаног ритма, а тек нешто више од 1% за – размишљање. 🙂 Што би рекао Николаос, највећи део енергије утрошимо, а да нисмо урадили ништа! И ето вам зашто је ово његово предавање важно; ако желимо да знамо како ће дете користити мозак, морамо прво да припремимо сопствени. Наставници су важни, више пута је поновио овај Грк, а зато што могу утицати на мозак детета. Касније је детаљно објаснио због чега.

Прво треба да знамо да за наш мозак све представља информацију и да је тотално социјалан орган (само људи раде удружено, пчеле и мрави не, већ они живе у, како ју је назвао, „хемијској тиранији“). Да би нам илустровао још неке карактеристике мозга, приказао нам је психолошки оглед са манчмелоуном. Деци је остављена ова посластица са задатком да је не поједу. Ако би испунили задатак добили би још један слаткиш, а ако би подлегли искушењу, награда би изостала. Погледајте, потпуно је смешно, али и поучно:

Овакав тест је спроведен и са одраслима. Неки су га прошли, други не. Међутим, урађен је још један тест где је требало препознати да је задатак нерешив. Они који су пали на манчмелоун тесту, прошли су овај други и обрнуто. Закључак је јасан: за други тест, као и за, вероватно, многе животне проблеме, није пресудан карактер особе, већ утрошак енергије. Рецимо, каже он, ако сте незадовољни послом трошите енергију много брже него ако радите нешто са страшћу. Успут нам је дао савет да избегавамо колеге који су „енергетски вампири“.

Што се тестова тиче и утрошка енергије, Николаос сматра да су тестови личности без везе. Данас ћете урадити тест тако да будете једна личност, а сутра већ као сасвим различита. „Па, ко сте, онда, ви?“ – упитао је. Нажалост, овако не могу да вам пренесем његову врцавост, а цело ово запиткивање је било заиста комично. И закључци су били заиста поучни.

20170210_095617-small

Изгледа да је пресудно да ли смо оптимистични или песимистични. Такође, важно је да ли имамо „фиксирани ум“ (то сам ја и не могу да радим ништа друго до овога што сада радим) или „растући ум“, који је потпуно супротно оријентисан и у случају овог потоњег мозак „гори од активности“.

Такође је рекао да дете када се плаши, слабије учи. И да игра развија и мозак и машту. То све заиста треба имати на уму.

20170210_100707-small

Последњи график који сам вам показао је да међу децом расте нарцисоидност из године у годину, а да опада емпатија. Зато емпатију треба развијати и то у три корака: 1. когнитиван (да ли разуме зашто неко други осећа патњу), 2. емоционални (да ли се заиста повезао са том другом особом) и 3. саосећајни, али не у буквалном смислу, већ више у функционалном – у налажењу начина како да помогне.

И за крај, желео бих да вас упутим на један сјајан блог. Моја колегиница, блогерка Јеца, урадила је интервју са Николаосом и можете га прочитати на следећем линку:

Блог – Како Јеца каже: Саосећајност је закон! (12.2.2017)

Трећи дан на #NewTechEdu

18.35. (код куће)

Све време слушамо о дигиталним компетенцијама, али да ли их наставници заиста и имају, очекивао сам да ћу чути на предавању гостију из Хрватске у сали „Спејс“. Ипак нисам чуо директан одговор, већ је више било речи о условима које тамошњи наставници имају за рад и начинима како се наставници за рад оспособљавају. Свакако је било корисно да се чује, а очекивано, хрватски наставници морају да имају дигиталне компетенције према прописима Европске заједнице. Па, тој заједници и припадају.

Након тога, слушао сам предавање наше Ирине Дамњановић, али о томе у неком другом чланку, као и интервју са њом. У ствари, на тему дешавања са ове конференције биће још (макар) три чланка. 🙂 За сада се одјављујем, уморан, али задовољан. 🙂

20170211_153748-small

Од свих блогера убедљиво сам највећи штребер, па сам остао најдуже (у ствари, чекао сам Иринино предавање). Ипак, ни у једном тренутку нисам био сам. Увек је ту било неко драго друштво.

14.10.

Управо се поред мене дешава интервју са Катарином Анђелковић, који води мој колега Деда Бор. Катарина је представник Центра за промоцију науке, али и програмски координатор конференције за област основног и средњег образовања. Причају не само о организацији конференције, већ и о ИКТ у образовању. Оно што су обоје поздравили је да су наши наставници раме уз раме са иноземним предавачима говорили и у великој хали „Спејс“, а што, опет, значи да је ова конференција велики ветар у леђа добрим практичарима. Разговор је заиста занимљив, а биће приказан уживо на блогу мог колеге:

http://www.dedabor.com/

20170211_140557-small

13.20.

Британски савет обезбедио је омањи, али ушушкан простор за радионице. Наставницима се презентује како да, на једноставан начин, приближе деци кодирање и уопште информационе технологије. Једну од радионица водиће Катарина Вељковић и представиће лего робота који чита информације из околине и на основу њих одради неку радњу. Искористљиво за часове екологије, зар не?

12.25.

У току је студентска дебата у хали „Спејс“. Изгледа да су ови студенти већ (међународни) шампиони у дебатовању. Расправљају о оправданости коришћења ИКТ у настави. Рецимо, један од аргумената су домаћи задаци и проблеми који настају када их ђаци решавају. Једна ствар је када те проблеме ђак може да подели уживо, пред целим одељењем, тако да их сви чују, а друга када их решава самостално. У ствари, један од циљева школства је осамостаљивање.

Мени је фасцинантно колико брзо су причали, а то је опет због ограниченог времена. Дакле, треба бити брз, али не и брзоплет. 🙂

20170211_122509-small

Зидић око хале „Спејс“ је користан за фотке за Фејс. 🙂

12.15.

На штанду „Бигза“ раде занимљиве радионице, а једна од њих је била и у вези са биологијом – прилагођавањем биљака и животиња. Ово је друга година како ова издавачка кућа учествује на „Новим технологијама“ и кажу да увек подржавају и нове технологије и наставнике. Направили смо заиста занимљив разговор и много тога рекли о модерном образовању. О томе ће бити и леп текст на њиховом порталу који даје реч наставницима:

https://www.skolskiportal.rs/clanci/mislim-da

20170211_110537-small

Гужвица је чак и испред хала где се презентује.

10.50.

Мало сам ослушнуо предавање Александре Бакрач у сали „Алт“ о забавним онлајн квизовима и препорука је Kahoot! – софтвер у коме можете да будете креатор квиза, али и да преузмете већ направљени. Претрага је једноставна и према областима.

Потом сам посетио штанд Центра за промоцију науке. Прошле године овај Центар отворио је дванаест научних клубова, а ове године планира се отварање дванаест научних паркова. У скорије доба очекујемо један у Београду, на Врачару и један у Крагујевцу. Идеја је да се обичне ствари из свакодневног живота детета, попут оловке, направе као предимензиониране макете, а које ће имати вишеструку, интердисциплинарну сврху (оловка може да се проучава са становишта хемије због материјала од којих је сачињена, а може и да се направи као сунчани сат итд). У ствари, пошто ЦПН већ финансира пројекте, од марта ће део тих пројаката бити и осмишљавање и израда макета. Ако себе видите у том делу приче, знате шта вам је чинити.

20170211_095334-small-small

Овај точкић са цевчицама испуњеним течношћу на генијалан начин презентује чуло за равнотежу.

Наставници са ђацима моћи ће да походе овај парк и треба да искористе своју креативност да направе час у једном таквом окружењу. Имаће и те како много занимљивих средстава на располагању. Рецимо, Цезаров диск (на слици доле) на једноставан начин шифрује речи и то би могло да се искористи да се науче неке биолошки стручне, а компликоване речи (интродукција, на пример).

Други дан на #NewTechEdu

16.10.

Блогерски ћошак је добар и због тога што смо стационирани одмах поред хале „Спејс“, тако да, док ово куцам, истовремено и слушам Филипа Беџа и његових 20 савета о рачунарству за 30 минута (ако добро рачунам то је више од минуте по савету 🙂 ). Одлично нам је ћоше и радо нам дођу гости, а ево екипе из ћошка:

16603085_10154932449009840_1869472051119620721_n

Шеф, па ја (изгледа као да ми је испао стомачић, али није, стварно, баш сам фит), Југослава, Ивица, Јелена, Ивана и најстарији и најпоштованији међу нама Деда Бор. 🙂

Овом лепом фотком се одјављујем. Остао сам вам дужан два текста за које обећавам да ће бити сјајни, а мој неки утисак за данас је да је било још боље него јуче. Сутра очекујем ако не најбоље, а онда велико финале. До сутра. 🙂

15.25.

Причао сам са људима из фирме „Академија Филиповић“ који су ми представили технологију и те како применљиву у настави биологије. Ту су 3 де прикази људског тела, али и других биолошких модела, који могу да се приказују, али уз помоћ њих могу да се направе и тестови са свим могућим типовима питања.

20170210_145923 (Small).jpg

Ту је и тзв. преносник, који сваки зид прави интерактивним. Уопште није потребно да имате таблу. Преносник је мобилан, можете лако да га пренесете (по томе је и добио име) из учионице у учионицу, лак је за коришћење и цена му је повољнија у односу на паметну таблу.

20170210_145848-small

Осим ових занимљивих стварчица, нуде и електронске дневнике, портфолија за наставнике и ђаке и још много тога.

14.15.

Посетио сам штанд Фондације Темпус која промовише једини европски образовни програм за школе у Србији Еразмус плус. Сигурно вам је познат пројекат eTwinning који је у Србији отпочео 2015. У оквиру тог пројекта можете бити и креатор пројекта, али да бисте добили сертификат о квалитету морате добро да га осмислите. То подразумева мобилност и партнерство, а шта се под тим подразумева лако можете да сазнате. Постоји програм обуке за наставнике како то да урадите и он је и акредитован и бесплатан, а можете регистровати и себе и школу тако што ћете се (најједноставније) пријавити преко сајта.

http://erasmusplus.rs/landing-page/

Такође сам раговарао са предавачем из Финске, Ани Раутинен. Разговор са њом пренећу вам у посебном чланку, а за сада само фотка.

20170210_132239-small

12.25.

Разговарао сам са Марином Панић која је одржала предавање о томе како да најлакше упропастите свој час ИКТ алатима. Питао сам је како се осећала када је предавала у препуној сали „Спејс“. Одговорила је да јој је једина брига била да ли ће до публике допрети њена порука. А та порука је да је наставник пре свега методичар (не као ја – по надимку – него одистински 🙂 ). Видела је разне божанствене ПП презентације на нету, али се поставља питање колико су оне сврсисходне и зашто су толико накрцане информацијама. „Час није решен ако ђаци преписују садржаје презентација“ – закључила је Марина.

Да није неопходно да наставници иза себе увек имају екран сагласило се и фино друштво које се ту скупило.

20170210_121031-small

То је то друштво и сигуран сам да су вам познати. 🙂

11.25.

Од јутрос сам био вредан и прво био у сали „Инсерт“ да слушам колегу блогера Ивицу Жупањца који је направио мрежу креативних учитеља, а има идеју да направи Центар за учење на даљину.

16711584_10212244436966666_5869688300061939937_n

Блогери саборци. Ускоро и фотка свих блогера на окупу.

За такав Центар потребан је новац, логистика и људи, а по Ивицином мишљењу ово потоње је најтеже наћи. Е, то Ивица нуди преко своје мреже. Овај Центар је замишљен као допуна класичној школи, а представља бизнис идеју у образовању. Детаље ћете видети у Ивициној презентацији.

Потом сам отишао у салу „Спејс“ да одслушам најпре Британца Доминика Реџистера, а потом и Грка Николаоса Димитрадиса. Доминик је много тога занимљивог испричао, а издвојио бих „Живу библиотеку“ (Living library), концепт започет у Данској. На исто место се доведу људи који су имали, па да кажем, другачији живот, као, рецимо, затвореници и ту долазе и људи који желе да чују њихова искуства. Размена искустава је вредност овог пројекта, али и инклузија у свом правом, изворном смислу.

20170210_092549-small

Доминик на сцени.

Дакле, овај концепт омогућава да чујете заиста другачија искуства и Доминик је рекао да је расположиво више „категорија“ људи (27 да будем прецизнији) и наставници широм света бирају са ким ће разговарати (наравно, са својим ђацима) онлајн.

Сајт који говори о овоме:

http://education.microsoft.com/diversity

20170210_093515-small

Николаос је толико динамичан да га је јако тешко уловити да слика буде довољно оштра. 🙂

Што се Грка тиче био је неизмерно занимљив као предавач, а и његово предавање је било сјајно. Тако да бих одвојио посебан дан да детаљно опишем шта сам све чуо.

Први дан на #NewTechEdu

18.20. (већ код куће)

Британци, очигледно, сматрају да је предавање – досадно. Такав је случај и са још једном мојом саговорницом данас, Рејчел Максвел. Зато ми је причала о активном мешаном учењу (Active Blended Learning). Оно што ово учење чини мешаним то је што комбинује онлајн са живом речи. Пре него што вам објасним шта је то у ствари, најпре да вам предочим предуслове. Наиме, на Универзитету у Нортхемптону праве кампус у коме ће бити учионице са флексибилним намештајем. Пошто овај тип учења захтева рад у групама, намештај је дизајниран тако да може да се помера и размешта по жељи. Е, сад излазимо из домена научне фантастике и прелазимо на учење. Идеја је да ђаци добију материјал који ће проучити код куће, а на самом часу дискутују о њему. Када радимо класично предавање, каже Рејчел, ми (вероватно) успемо да објаснимо 80%, док 20% остаје проблем ђацима. Овај тип наставе бави се градивом у баш тих 20% и на часовима фокусирамо се на оно што је проблем у том садржају. То би било моје површно објашњење, а детаљно имате у следећем филмићу преузетом са њиховог сајта.

Када сам је питао ко мени гарантује да ће деца проучити материјал код куће, одговорила ми је питањем – ко мени гарантује да су ђаци разумели и научили све оно што сам испредавао. 🙂 Углавном, ђаци ће временом схватити да је добро доћи припремљен на час (што јесте одлична ствар), а и кораци не морају да буду увек такви да морају прво да погледају онлајн материјал.

Још сам је питао која је разлика између овог и учења методом изврнуте учионице, на шта ми је одговорила да сличности има, али да је главна разлика у томе како им дајемо онлајн материјал. Код изврнуте учионице је једноставно; дате им презентацију или филмић. У овом случају материјал који им дају тако је презентован да они виде смисао у њему.

А ја и те како видим смисао у овој конференцији. Много тога може да се чује, види и да се о свему томе поразговара са људима добре воље да се нешто уради са овом нашом наставом. Ако нисте били први дан, већ знате да нас и сутра и прекосутра очекују лепе ствари. Видимо се тамо. 🙂

15.55.

Већ сам вам поменуо Доналда Кента и интересантну причу о вештачкој интелигенцији. Он је одвојио неко време за мене и урадили смо мини интервју, где ми је појаснио шта је заиста вештачка интелигенција (ВИ). Рецимо, једна врста ВИ вам је и Гугл јер он „зна“ шта ми желимо да укуцамо. ВИ о којем је причао може да процени шта је у градиву проблем за дете и да се фокусира на то. Такође, даје сваком детету довољно времена да може тај проблем да реши. ВИ може да нас одмени у оцењивању и то не само тестова, већ и да саслуша одговарање ђака и да га процени. Одахнуо сам када је рекао да ВИ не може да замени наставника, макар не још увек. Па шта је то што наставник може, а ВИ не може? Ми можемо да упознамо особине ђака, према чему и градимо однос током часа, што ВИ не може – вештачка интелигенција није емоционално интелигентна као што јесмо ми.

unnamed-small

Фотографисао Зоран Милојевић

То су биле добре вести за наставнике, а сада следе лоше. 🙂 Доналд каже да ми наставници нисмо професионалци свог посла. Пре него што скочите са столице да вам објасним. Наставници знају своју струку, али не знају много о томе како памтимо, на пример. Недостаје нам то психолошко образовање. И још нешто што није добро код наставника је то што – предају. Наиме, Доналд сматра да ће предавања временом нестати и да ћемо тако напокон ући у 21. век. За предавања (онако класична, као на факултету (факултет је поменуо у више наврата)) каже да су досадна. И да, још нешто занимљиво је рекао, а то је да је факултетско образовање од три, четири године предуго и прескупо. Јасно је да сам се избечио и питао колико би заиста требало да траје и човек је одговорио: једну годину. 🙂

14.55.

Ово је свакако прилика и да најавим предстојећи Фестивал новог британског филма, од 16. до 19. фебруара у Културном центру Београда. Био сам на једном од штандова Британског савета који промовише овај фестивал на оригиналан начин – преко виртуелних наочара.

20170209_134124-small

Е, овако сам озбиљан кад разговарам.

Могао сам да гледам филм о диносаурусима (који је правио Би-Би-Си) јер је некако примеренији мени као биологу, али, на срећу, нисам. То је, људи моји, толико реално да сам имао утисак да сам заиста на улици. Могу само да замислим на шта би личило да сам био међу џиновским гмизавцима…

20170209_134358-small

А овако изгледам у виртуелној реалности.

Питао сам да ли су ове наочаре испробали у учионици и одговор је да јесу, али у Сингапуру. Михаило Ђорђевић из фирме „VR Labs“ ми је испричао да су ђацима давали да буду у виртуелном свету пар минута (на врху планине, поред неке грађевине, у џунгли, где год) на самом почетку часа и њихову пажњу су придобили за цео час. Дакле, то би нам и те како решило дисциплинске проблеме у учионици. 🙂

13.15.

Одслушао сам предавање Доналда Кента из Британије у сали „Спејс“ о вештачкој интелигенцији у образовању. Заиста је било занимљиво, али не бих баш да вам преносим све што сам чуо јер је тога много. Ево само једна занимљивост: већ сада ВИ (Вештачка интелигенција) може да се „обучи“ на примеру стотињак есеја да оцењује есеје и тако нас замени у том мучном послу. Додуше, ми биолози чешће дајемо тестове, али би нам и те како значило да их неко оцењује наместо нас. 🙂

20170209_125944-small

Доналд Кент на предавању у препуној сали.

12.15.

Посетио сам штанд фирме „Division visual solution“ и (премијерно) имао прилике да видим паметну таблу на поду.

20170209_113324-small

Ово им је, ваљда, маскота.

То се зове „Active floor“ (превели бисмо га као „активан под“) и по њему се гази са задовољством. 🙂 Намењен је ђацима свих узраста, а осмишљене активности су да се тркају одговарајући на питања или праве причу. Постоји и игра меморије. И све је то применљиво и на биологију јер ви можете да убацујете, или да бацате на под, како желите, садржаје који су вам блиски.

20170209_113346-small

Није свеједно где ћете згазити.

Када сам их питао да ли су овај под испробали у њиховим (британским) учионицама рекли су ми да их нису постављали у те, већ у просторије где се окупљају сва деца из школе, попут библиотека. Наиме, за разлику од паметних табли које има свака учионица (човек ми је то саопштио ноншарлантно) овај под школа може да приушти само један.

20170209_120259-small

Успут сам се потписао на зиду. Креативни вандализам на делу.

10.25.

Срећом да имам директан превоз до „Беоекспоцентра“, где се, као и прошле године, одржава овогодишња конференција „Нове технологије у образовању“. Не баш срећна околност је да сам све време морао да слушам разговор једне путнице у аутобусу, која је разговарала са неким мобилним телефоном, те сам сазнао ко је кога лагао и зашто и ко се изнервирао, а ко не треба да се нервира… Права мала шпанска, турска или српска серија, како желите. Новим технологијама прилично смо изгубили осећај за друге људе, али и сопствену приватност. То смо изгубили, а шта смо све добили, тема је овогодишње конференције и прве панел дискусије којој сам присуствовао.

20170209_090859-small

Дакле, то су били гости.

Гости су били Гордана Кнежевић, директор издавачке куће „Klett“, Катарина Анђелковић, представница Центра за промоцију науке и Зоран Милојевић, шеф нас блогера. Већ сам „ошацовао“ да на конференцији има приличан број издавача и разлог зашто су они ту је тај, судећи према Горданиним речима, што нове технологије представљају изазов. Разјаснила нам је да пдф формат није е-уџбеник, већ такав уџбеник треба да буде интерактиван. Но, и уџбеник и све друго (3 де анимације, на пример) далеко су од српског издаваштва (за разлику од света) јер нема ко да их користи. Да би наставници могли да користе „рецепт“, односно да „кувају“, неопходан им је „шпорет“, сликовито је објаснила.

20170209_091524-small

Испод пројекције је званични хаштаг.

Катарина сматра да постоји све већи интерес да наставници користе нове технологије јер се јављају њеној организацији са жељом да прикажу свој рад. За разлику од ње, Зоран није био толико оптимистичан и према његовом мишљењу још увек мали број наставника користи ИКТ у настави. Такође, и ученици што их користе то чине на врло површан начин. Они не треба да буду конзументи, већ креатори образовних технологија. Зоран је поменуо и нас, блогере, односно какве ће нам активности бити. И да знате да смо прошле године ми блогери заједничким снагама, уз коришћење свих друштвених мрежа, достигли посећеност од 300.000. Ове године „пробијамо“ рекорд.

Облак ознака