Лековито биље и човек змај
Градско такмичење је на прагу, ево већ у недељу и некако смо успели (или нисмо успели) да сазнамо где идемо, односно које су нам школе домаћини. Но, као да нам такмичења није довољно, имам једно баш лепо за вас.
Конкурси и смотре
Што кажу, слика говори хиљаду речи, а слика са речима говори милион. Све вам је ту.
Корисни материјали
Када смо код биља, петаци често праве хербаријуме. Да бисмо им олакшали овај посао, ту су ђаци колеге Славољуба Тоскића.
Са часова
Лепе хербаријуме, али и експерименте са биљкама и паное о заштити животне средине правили су ђаци Силвије Јовичић. Ученици Милијане Муратовић су приказивали циклусе развића, а ученици Жељке Симић су представљали делове људског скелета.
Наука
Жељкини ђаци бавили су се скелетом човека, а то су прошле године радили и научници. Додуше, врста којом су се бавили није баш наша, али је сродна. Ради се о врсти Homo longi.
Bigthink.com: Homo longi, the dragon man: Researchers identify our closest relative (29.6.2021)
Још 1933. откривена је мистериозна фосилна лобања у близини града Харбин у провинцији Хејлунгђанг у североисточној Кини. Лобања је била скоро савршено очувана, са четвртастим очним дупљама, дебелим избочинама обрва и великим зубима, али тада нико није могао тачно да објасни коме је припадала. Лобања је много већа од оне коју има Homo sapiens и друге сродне врсте, а сама величина мозга је била слична оној коју имамо ми. Све до данашњих дана место настанка и период настанка је остао неразјашњен.
Сада је тим кинеских, аустралијских и британских истраживача коначно решио загонетку. Лобања представља до сада непознату изумрлу људску врсту. Истраживање, објављено као три студије у часопису „Иновације“, сугерише да је ово наш најближи рођак у људском породичном стаблу.
Назван Homo longi, што се може превести као „Змајева река“, добио је име по провинцији у којој је пронађен. Идентификација лобање, за коју се сматра да потиче од педесетогодишњег мушкарца, делимично је заснована на хемијској анализи седимената заробљених у њој. Научници су га „сместили“ у средњи плеистоцен, пре 125.000 до 800.000 година.
Предвиђа се да је заједнички предак лонгија и сапиенса живео пре отприлике 950.000 година. Штавише, то сугерише да су обе врсте делиле заједничког претка са неандерталцима пре нешто више од милион година, што значи да смо се можда одвојили од неандерталаца 400.000 раније него што се раније мислило (мислили смо да је то било пре 600.000 година).
До сада су неандерталци сматрани нашим најближим рођацима (према студији, одвојили смо се од Homo heidelbergensis пре неких 1,3 милиона година). Дебате о еволуцији модерних људи и о томе шта је то што нас чини „људима“ стога су се у великој мери ослањале на поређења са неандерталцима. Али ново откриће гура неандерталце један корак даље од нас самих и чини једноставна поређења између ове две врсте много мање важним за разумевање онога што нас на крају чини оним што јесмо. Ипак, треба и рећи да их не „гурају“ сви научници и да ово мишљење ипак није прихваћено у целој научној заједници и колико сам разумео, спорне су методе датирања.
Иако ће облик породичног стабла представљеног овде вероватно издржати тест времена, још је прерано прихватити ове предвиђене датуме дивергенције као дефинитивне. Уз то, истраживање такође баца важно светло на то како су се људске врсте појавиле и шириле кроз средњи плеистоцен у све области наше планете. Најважније је да су се многе од ових врста можда укрштале.
Оно што свакако можемо закључити је да прича о драматичној људској еволуцији очигледно није потпуно испричана.
Ни прича о овогодишњем такмичењу није још испричана, а наставља се у недељу. Желим вам свима много успеха.