Интервју са председником Управног одбора СБД-а

Др Душко Благојевић је научни саветник и руководилац одељења за физиологију на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ у Београду. Он је, између осталог, и Председник Управног одбора Српског биолошког друштва. То је био разлог да направим интервју са њим, а главна тема је врло актуелна ових дана: такмичење из биологије.

Шта се догађа у СБД-у у вези са такмичењем из угла председника УО СБД?

УО СБД је на својој 3. седници од 23.10.2019. разматрао питање организације такмичења из биологије за 2019/2020 школску годину. Биолошки факултет у Београду и Департман за биологију и екологију ПМФ у Новом Саду су прихватили да буду само логистичка и техничка подршка организацији такмичења. У складу са тим, УО СБД је био става (свих присутних на састанку) да Комитет за образовање треба да одреди остварив формат за такмичење у школској 2019/2020. (који би могао реално да се реализује), формира тимове за припрему задатака и одреди правила по којима би се такмичење одвијало.  Такође, у складу са послатим мишљењем и упућеним препорукама у вези са тим како би такмичење требало да изгледа, УО СБД је става да Комитет за образовање треба да разради концепт будућег такмичења за 5. и 6. разред основне  школе и 1. и 2. разред гимназије.

У суботу, 30. новембра, у библиотеци Института за зоологију БФ, у 11.00 часова, одржан је састанак поводом такмичења из биологије за ученике основне и средњих школа у школској 2019/2020. Предложени су датуми такмичења, а на адресу председника СБД и председника УО СБД је стигла информација са одржаног састанка.

• Констатована одлука УО СБД-а: такмичење (републичко) за гимназије и средње школе ће се организовати  у Новом Саду, а за основну школу  у Београду.
• Координатори такмичења: за Нови Сад одредиће се координатор до краја текуће недеље, а за Београд је то прихватила др Драгана Миличић. Координатори ће формирати тим, од наставника из школа, као и професора са Универзитета. Тим организује активности за израду тестова, као и методичку и научну проверу предложених тестова.
• У најкраћем року треба да се ускладе правилници такмичења, да се уједначе за основну и средње школе.
• Изнаћи решење за проблем  провођења тестова на девет језика националних мањина.
• Да се нови концепт такмичења за 5, 6. и 7.  и 1, 2. и 3. разред осмисли до маја 2020, када би се презентовао наставницима на републичком такмичењу. Пре тога, хеопходно је организовати обуку довољног броја наставника за писање тестова оријентисаних ка исходима.

Тренутно, Правилник такмичења за основне и средње школе је на сајту СБД.

Које тело у оквиру Српског биолошког друштва ради поделу посла и доношење Пропозиција и Правилника за такмичење? Другим речима, ко је заиста одговоран за овакав формат такмичења?

Послове у вези са образовањем идеја је да не ради управа, да не раде чланови који су само укључени, већ да то раде они који су компетентни у области образовања. Замисао је да Комитет за образовање, баш као и Комитет за науку, буду оперативна тела Српског биолошког друштва. Председник комитета за образовање, како у претходном сазиву тако и у овом, уједно је и члан Националног просветног савета. Та позиција омогућава председнику комитета за образовање, да, као најпозванијем међу нама, адекватно и брани позиције биологије у оквиру наставе. На овај начин Управни одбор друштва је показао да има слуха, односно направио је поделу, не у лошем смислу те речи, већ у смислу поделе посла према компетенцијама. Треба да прође мало времена да свако прихвати те одговорности која им је променом Статута дата.

Ако заиста управа има слуха, како је могуће да управа није чула да наставницима не одговара што су пропозиције дате тако касно, а и да им саме пропозиције нису прихватљиве?

Проблем је у томе што нико неће да ради. Прошле године, ми смо до краја године чекали да видимо ко ће уопште да се прихвати посла у вези са такмичењем. Буквално у пет до дванаест пријавили су се људи који су били спремни да изнесу такмичење и оно је било какво је било. Слична ситуација је била и ове године. Мало је људи који су спремни да организују и припреме такмичење, односно да преузму одговорност за такмичење. Зато ми у Српском биолошком друштву тражимо људе који су спремни да се ухвате у коштац са тим. Технички гледано није потребно да се нека институција прихвати такмичења; то могу бити и чланови Друштва у било ком граду који би се прихватио да организује такмичење и угости такмичаре. То подразумева и велику припрему, као и све нивое такмичења, те то заиста јесте велики посао.

Да ли је онда решење да се паузира такмичење док се не створе услови и не нађу људи који би то радили?

И та идеја је била у оптицају. Мислим на то да не радимо такмичење, односно да свесно одбијемо да учествујемо у тој активности. Колико ја видим, ми имамо три могућности. Једна могућности је да прихватимо да радимо такмичење, са тим да видимо који је ту посао Школске управе, односно Министарства, а шта треба да ураде чланови Друштва. Друга могућност је бојкот, која се помињала и прошле, а помиње се и ове године, а трећа ствар је да паузирамо, те да ту паузу искористимо да направимо добар формат такмичења. Проблем прави притисак да ако не организујемо такмичење трпеће деца. Ако организујемо такмичење по овим правилима опет ће трпети деца.

Ко у ствари ту трпи највећи притисак?

Наравно да највећи притисак трпе деца, али ја мислим да ту ипак има различитих интереса и размишљања. Мислим да се многи крију иза деце и да заговарају интерес деце, али да та иста деца могу да изаберу и да се такмиче из хемије, на пример.

Да ли је циљ да се деца преоријентишу на хемију? И то је једна од ствари о којој колеге причају. Изгледа као да колеге физичари и хемичари све више привлаче децу под своје окриље, када је већ биологија таква каква је.

Контра-питање је како то да је биологија таква каква јесте. Да ли је биологија као наука тако лоша или је проблем у такмичењу и пласману?

Ја мислим да се одговор логично намеће.

Реци га онда ти ако се већ логично намеће.

Биологија је божанствена наука, али је поента у томе да су услови за такмичење прилично отежани. За разлику од такмичења других струка.

Да те исправим. Услови за добијање диплома су прилично отежани.

Истина је.

То су, дакле, две различите ствари. Што се мене тиче, ти знаш мој став и ти знаш да је Управни одбор изгласао одлуку да директори школа могу да дају посебне дипломе ђацима који су учествовали на такмичењу док је Правилник као такав био на снази. Сада смо дали могућност Комитету за образовање и наставницима који су том телу да креирају нови Правилник. Прилика је да се наставници активније укључе у ту причу и узму учешћа у креирању Правилника. Нека направе формат онакав какав њима одговара. Поента Комитета за образовање и поента Српског биолошког друштва треба да генеришу, односно да стварају оно за шта мисле да је за децу најбоље.

А за струку?

Самим тим и за струку. Када сам рекао да је за децу најбоље, нисам мислио у смислу повлађивања, већ у смислу знања и развоја. Ако је то циљ и ако такмичење служи томе, онда то наставници најбоље знају. Идеја јесте да они формирају такмичење и да учествују преко Комитета за образовање. Заиста мислим да највећи број мишљења остаје на периферији врло малих радних актива, а оно што би била права снага – разговори на републичком нивоу кроз различите врсте дебата – то изостаје. И што је такође битно, не само да изостају, него и ако се спорадично десе, људи који у њима учествују слабо преузимају одговорност за оно што следи даље. Има колега, и то сјајних, које сам питао да ли су вољни да раде у Српском биолошком друштву. Они су одбили са речима да не желе, али јако добро знају шта би било добро за децу. Мени, као човеку који је у науци на Институту, најлогичније је да људи који су у образовању преузму послове и одговорност образовања. Аналогија је врло једноставна. Сјајан клинички лекар који има искуство у свом послу ће најбоље знати који лек делује него најбољи фармаколог са врхунске клинике, који то искуство нема. Поента је управо разлика између теорије и искуства. Моја апел да се наставници више укључе остаје без одзива.

И то се сада мења. Вероватно си упућен да су се наставници организовали на последњем Активу и одлучили да формирају делегацију која ће преговарати са представницима Српског биолошког друштва у вези са такмичењем. При томе се пре свега мислило на председника друштва и Управни одбор. Колико је Управни одбор спреман на ову врсту дијалога?

Ти знаш да су, од самог почетка рада Управног одбора у овом сазиву, представници овог тела долазили и на састанке београдског Актива. И све је почело увек истом причом око такмичења. Разговор на ову тему уопште није споран. Најмањи је проблем да седнемо да разговарамо. Спорно је када ће наставници који ће нам доћи у делегацију да се активније укључе и постану део Српског биолошког друштва који учествује на Скупштини овог друштва? При томе мислим на то да предлажу чланове Комитета за образовање и да ти чланови дају конкретан допринос организовању такмичења. Ми смо од почетка за то потпуно отворени, али све се сведе на неколико имена и то је то. Највећи број наставника се учланио у Српско биолошко друштво онда када је требало да дајемо препоруке Министарству просвете када су се бирали саветници спољни сарадници министарства. Ми смо добијали препоруке од својих чланова за те наставнике да су заиста квалитетни у свом послу, али поента није у томе. Поента је да ти људи нису били наши чланови, већ су постали чланови за само једну годину. Морам да напоменем да није ствар у чланарини. Ми смо чак доносили одлуке да наставници плаћају мању чланарину. Чланарина је симболична и она се троши наменски за потребе друштва. Тренутно највећи део чланарине се добија од истраживача. Број наставника је веома мали у оквиру Друштва. Овде се пре свега ради о вољи да се наставници више ангажују у раду друштва. Закључак је да не недостају идеје, има их чак превише; недостају људи који ће своје идеје да реализују, а не да их само проследе другима и очекују да ће неко други да их одради.

Питање је колико ће бити могућности да наставници из других градова присуствују Скупштини?

И то смо решили тако што ти наставници могу да формирају подружнице. Моћи ће да делегирају своје гласове и да на тај начин доприносе раду Друштва. Када се већ Комитет за науку прихватио тога да организује предавања, зашто се подружнице не би организовале да обезбеде простор и логистику за таква предавања? Само је потребно да се људи организују, виде интерес за то и верујем да је то лако решиво.

Када смо поменули интерес, осим што ће моћи да гласају на Скупштини за поједине кандидате, која би још могла да буде корист за наставнике ако су чланови Српског биолошког друштва?

Пошто сам ја истраживач, одговорићу питањем. Зашто наставници не би рекли том истом Српском биолошком друштву шта је то што би за њих било корисно? И да онда потом раде на томе што је њихова корист да се спроведе у дело? Ја за себе признајем да не видим даље од онога што се дешава са децом у неком мом окружењу. Дакле, као човек из науке препустио бих ономе ко је у наставничкој струци да каже које потребе има, али не само да каже већ да се прихвати посла да то реализује. Наравно да ће имати подршку, или ће наићи на опонентни тон са којим ће дискутовати. Биће потребно да придобије већину Српског биолошког друштва за оно што жели да постигне. Тиме се наставници укључују у рад и то је поента. И Поента је у томе да заједнички креирамо оно што је добро.

Колико имамо слуха за наставнике говори и податак да је у оквиру конференције у Кладову једна сесија била посвећена настави. Дошли су наставници из Новог Сада из других градова и презентовани пример своје праксе. На овај начин све сфере биологије су биле заступљене. Сада, да ли смо довољно транспарентни то је већ друго питање. Свакако треба пратити сајт Српског биолошког друштва, као и Биолошки блог. Наравно, Биолошки блог би требало све то и да прати и да објављује. 🙂

Мислим да знаш да Биолошки блог све то лепо прати. 🙂

Ти врло лепо радиш блог. Али треба указати и на то да се све прелама око такмичења. Између такмичења ништа се не дешава. Сад замисли следећу ситуацију. Да осим тог блога, а између такмичења, постоје и четири издања „Савремене биологије“, па да су ту и неки стручни семинари. Такође могу да се организују и радионице, које би правили сами наставници и на тај начин надокнађивали недостатак инструкција за рад које би требало да добијају од Министарства. Наставници имају искуства и не морају да чекају да им инструкције даје Министарство. Та размена добре праксе може да се одвија и преко сајта и блога Српског биолошког друштва. Такође, у часопису „Савремена биологија“ могу да се публикују радови наставника који се иначе могу видети на Биолошком блогу и верујем да би то представљало вредну референцу наставничког рада.

Надам се да је и овај интервју био вредан вама, а и да сте добили одговоре на нека питања. Душку се много захваљујем, а вас поздрављам.

Кад се учионица дупло изокрене на #NewTechEdu

Последњи дан на конференцији о новим технологијама, мимо уобичајене праксе, за мене је трајао најдуже. Наиме, чекао сам предавање Ирине Дамњановић, наставнице из школе „Креативно перо“, а које је носило назив „Еколошка авантура на Мудлу“. За све нас наставнике екологија у осмом разреду је дефинитивно авантура, посебно када треба да реализујемо еколошке садржаје у учионици. Ирина је то објаснила тиме што су теме деци и сувише апстрактне (јер травни и сваки други екосистем то заиста јесте за тај узраст) и што нису баш стимулативне, посебно када треба да се учи списак врста.

Сцена на конференцији је екосистем у коме се Ирина заиста добро сналази.

Мајстор изврнуте учионице сада је имао задатак и да изврне апстрактну и нестимулативну екологију у нешто што ће деци бити блиско. Према њеним речима, она им је пружила искуство у вези са екосистемима и за то је користила Мудл.

Најпре им је дала информације, или кроз слику и текст, а некада и на мало компликованије начине. Рецимо, климатске факторе им је презентовала кроз график и задатак да са тог графика прочитају највишу и најнижу температуру и сличне вредности. Што се врста тиче, дала им је списак латинских назива, а како би их што брже (и прецизније) пронашли преко претраживача. Није био циљ само да пронађу слику и народни назив, већ и податке у вези са њом (колику величину има та врста, чиме се храни, ко су јој непријатељи и слично). Те податке су користили да направе „Галерију врста“ (у Мудлу су за ту активност користили опцију, односно ресурс „речник“). Следећи задатак је био да користећи те врсте направе ланце исхране.

Техничка подршка у салама је, мени макар, изгледала импресивно. Сва та техника на једном подугачком столу.

Када се радио заштитарски део, како то већ обичавамо да кажемо, ђаци су га радили тако што су се уживели у улогу законодаваца. И тиме је обрада тема била завршена. Ред је био да се види и колико је тога усвојено. Ирина је то урадила путем презентације са питањима за ђаке. И тек када су одговорили на питања, одгледали су видео-предавање (које у методи изврнуте учионице треба да буде на самом почетку). Схватили су да све што су чули већ знају, осим стручне терминологије, коју су учили сада.

Ирини су такође били важни и утисци ђака. И мишљења су била подељена. Пар девојчица је рекло како им се овакав начин много допада и да би волеле да сви часови буду овакви, а дечак је рекао како му се ипак више свиђа „класична изврнута учионица“. Зато је Ирина закључила да треба више пажње да усмеримо ка таквој деци и да их подржимо да повремено напусте „комформу зону“ на коју су навикли.

Ми нисмо желели да Ирина напусти своју „комфорну зону“, тј. сцену, па је било питања из публике.

Питања је било неколико, а једно се односило на то које дигиталне компетенције су ђаци стекли на овим часовима. И испоставило се да је много тога што су морали да одраде уз помоћ компјутера, па су тако форматирали текстове и слике, претраживали и уопште радили задатке дате у Мудлу.

Углавном, и ја сам хтео да питам Ирину понешто, па смо урадили видео интервју.

Финска и Грчка на британско-српском #NewTechEdu

Финска

Ани Раутинен, предавач из Финске, изазвала је велику пажњу наших медија, а од блогера ја сам имао то задовољство да причам са њом. Одржала је била предавање у петак 10. фебруара у хали „Спејс“ о томе где ће бити образовање за сто година.

Прво моје (очекивано) питање било је у чему је тајна квалитета финског образовања.

Одговорила ми је да није у питању само једна. Рецимо, курикулум или школски програм, како желите, није стриктно прописан. Финци не верују у централизацију и дају слободу наставнику. И то не само у креирању програма, већ и тиме што га не оптерећују тестовима. Ни њега, ни децу. Тако наставник неће радити под пресијом шта све мора да научи децу (самим тим, Финци немају стандарде). Када тестирају, то раде на узорку и само зато да би унапредили наставу.

Персонализују учење, односно верују у то да свако дете треба пратити. Такође је рекла нешто што ми није било најјасније, а то је да теже да сву децу доведу до истог нивоа, а онда их „гурну“ и преко тога. Такође је рекла нешто што ми је било веома јасно, као и сваком иоле образованом човеку (а што се у Србији, из неког разлога, не примењује), а то је да наставници имају сву могућу подршку породице и друштва уопште и да се много пажње посвећује управо њима. Сваки наставник мора да студира пет година и при томе их на Универзитету терају да истражују, како би истраживачки дух пренели ђацима. Професионално усавршавање се тиме не завршава и наставници се, током рада, усавршавају сваке године три пута, а по жељи самог наставника и више.

Приватних школа имају толико да могу да их преброје на прсте једне руке и папирологија која прати отварање једне такве школе је толико компликована да се ретко ко одлучи да их уопште оснује (те које имају углавном су католичке и сличне). Приватне школе мало тога раде другачије од државних јер су под јаком контролом државе и родитељи деце која их похађају не плаћају школовање.

Што се биологије тиче, труде се да и ту развију неке вештине (пре свега у вези са заштитом животне средине), а труде се да актуелизују теме (прича о климатским променама) и учине их занимљивим.

Што се целокупне наставе тиче нису фокусирани на информацију, већ на развој вештина. Веома им је важно решавање проблема и проучавање феномена јер тако развијају и медијске вештине, да их тако назовем. Важно им је и да развију своју децу у људска бића. Буквално је тако рекла, а објаснила је да је њима развој карактера есенцијалан.

У вези са тим, питао сам је да ли то значи да им је развој толеранције важан.

Најпре ми је рекла да толеранција није добра реч, већ – прихватање. Ми можемо нешто да толеришемо, али не морамо и да прихватимо, а њима је управо то циљ. Посебно се осврнула на културолошко прихватање (верујем да им је то она људска различитост на којој треба више да раде), а то постижу у сарадњи са локалним заједницама и ван школе. Деца не могу нешто (или неког) да прихвате ако само седе у учионици и не виде то што треба да прихвате.

С обзиром да је предавала о томе какво ће школство бити за сто година, управо сам је то и питао – какво ће бити?

Какво год да буде, у смислу робота или којекаквих СФ чуда, Ани верује да никада неће заменити људе. 🙂 Увек ће људи бити на првом месту. Али оно што ме је натерало да се замислим над нашом ситуацијом је то што је рекла да свакако морамо већ сада да се припремамо за тај период. Тако мисли она и њени сународници, а како мислимо ми у Србији, па, упоредите. 🙂

И на крају, с обзиром да смо на конференцији на каквој јесмо, питање је било које технологије су јој најомиљеније.

У првом тренутку није могла да се одлучи, али је онда преломила да су то ипак роботи. Не зато што деца уче да праве роботе, већ зато што уче да буду креативни. Наиме, роботе могу да направе на разне начине, па и тако да личе на плишаног меду.

Такође је рекла да обожава и виртуелну реалност јер на тај начин деца могу да стигну где год пожеле, односно на места где наставник објективно не би могао да их одведе. На крају је рекла да обожава ову технологију пре свега због примене педагошких метода које су у настави круцијалне. То би могао да буде и закључак овог разговора.

Грчка

Исти дан Николаос Димитрадис одржао је у истој сали веома живахно предавање на коме сам био и заиста ме је одушевио. Човек је ушао међу публику, трчакарао тамо-амо (зато и јесте мутан на свакој фотографији) и држао нам пажњу све време. Његово предавање било је о људском мозгу.

Најпре нам је открио зашто је створен мозак (иако звучи креационистички, заиста није). Ако сте мислили да је створен за размишљање, погрешили сте. Мозак је створен за преживљавање. Погледајте следећу слику, а која говори колики проценат масе људског тела одлази на мозак (леви дијаграм), а колики проценат утрошка енергије (десни дијаграм).

Од те енергије, тј. 20%, чак 19% одлази на функције одржавања живота, попут дисања и срчаног ритма, а тек нешто више од 1% за – размишљање. 🙂 Што би рекао Николаос, највећи део енергије утрошимо, а да нисмо урадили ништа! И ето вам зашто је ово његово предавање важно; ако желимо да знамо како ће дете користити мозак, морамо прво да припремимо сопствени. Наставници су важни, више пута је поновио овај Грк, а зато што могу утицати на мозак детета. Касније је детаљно објаснио због чега.

Прво треба да знамо да за наш мозак све представља информацију и да је тотално социјалан орган (само људи раде удружено, пчеле и мрави не, већ они живе у, како ју је назвао, „хемијској тиранији“). Да би нам илустровао још неке карактеристике мозга, приказао нам је психолошки оглед са манчмелоуном. Деци је остављена ова посластица са задатком да је не поједу. Ако би испунили задатак добили би још један слаткиш, а ако би подлегли искушењу, награда би изостала. Погледајте, потпуно је смешно, али и поучно:

Овакав тест је спроведен и са одраслима. Неки су га прошли, други не. Међутим, урађен је још један тест где је требало препознати да је задатак нерешив. Они који су пали на манчмелоун тесту, прошли су овај други и обрнуто. Закључак је јасан: за други тест, као и за, вероватно, многе животне проблеме, није пресудан карактер особе, већ утрошак енергије. Рецимо, каже он, ако сте незадовољни послом трошите енергију много брже него ако радите нешто са страшћу. Успут нам је дао савет да избегавамо колеге који су „енергетски вампири“.

Што се тестова тиче и утрошка енергије, Николаос сматра да су тестови личности без везе. Данас ћете урадити тест тако да будете једна личност, а сутра већ као сасвим различита. „Па, ко сте, онда, ви?“ – упитао је. Нажалост, овако не могу да вам пренесем његову врцавост, а цело ово запиткивање је било заиста комично. И закључци су били заиста поучни.

Изгледа да је пресудно да ли смо оптимистични или песимистични. Такође, важно је да ли имамо „фиксирани ум“ (то сам ја и не могу да радим ништа друго до овога што сада радим) или „растући ум“, који је потпуно супротно оријентисан и у случају овог потоњег мозак „гори од активности“.

Такође је рекао да дете када се плаши, слабије учи. И да игра развија и мозак и машту. То све заиста треба имати на уму.

Последњи график који сам вам показао је да међу децом расте нарцисоидност из године у годину, а да опада емпатија. Зато емпатију треба развијати и то у три корака: 1. когнитиван (да ли разуме зашто неко други осећа патњу), 2. емоционални (да ли се заиста повезао са том другом особом) и 3. саосећајни, али не у буквалном смислу, већ више у функционалном – у налажењу начина како да помогне.

И за крај, желео бих да вас упутим на један сјајан блог. Моја колегиница, блогерка Јеца, урадила је интервју са Николаосом и можете га прочитати на следећем линку:

Блог – Како Јеца каже: Саосећајност је закон! (12.2.2017)

Интервју са представницима Српског биолошког друштва

С обзиром на то да смо добили много што писама, што порука са захтевом да направимо интервју са председником Српског биолошког друштва, ми смо то и урадили. Додуше, нисмо пронашли председника, а из једноставног разлога зато што га још увек нема, али јесмо В.Д. председника др Душка Благојевића, који ради на Биолошком институту у Београду, као научни саветник, у одељењу за физиологију, а разговарали смо и са Аном Блечић, која однедавно (17. јула ове године) председава Комитетом за образовање СБД-а, а и представник је тог друштва у Националном просветном савету. Ана је наша колегиница и ради у Деветој гимназији „Михаило Петровић Алас“.

Добар дан вам желим и одмах да поставим питање Душку, с обзиром да је СБД у последњих годину дана претрпело  реорганизацију, како сада изгледа организација овог друштва?

Душко: Доста другачија у односу на претходну. На Скупштини друштва 17.07.2014. договорили смо се да направимо нови статут који ће бити много шири, отворенији и транспарентнији са већом могућношћу чланова да креирају ставове и активности друштва и контролишу рад органа СБД. Утврдили смо сви став да члан друштва може бити на само једној руководећој функцији и раздвојили ингеренције председника друштва и управног одбора, с тим да председник друштва није и аутоматски члан управног одбора и не може доносити кључне одлуке без сагласности Управног одбора. Управни одбор чине репрезентативни представници свих институција које се баве биологијом, као и чланови професора и наставника биологије. Статутом смо формирали и два комитета: за науку и за образовање који би били кључни креатори и предлагачи активности друштва у тим сегментима. Осим тога, предвидели смо и формирање посебних одбора по областима, како се укаже потреба, с тим да састав одбора може бити прилагођен и бројем и квалификованошћу чланова актуелном тренутку и сврси. Тренутно су формирана два одбора: за биодиверзитет и промоцију биологије, који се понаособ перманентно допуњују члановима према квалификованости и заинтересованости чланова СБД за рад у њима. Регионално смо оставили могућност формирања подружница. Не мање важно, постоји могућност и колективног чланства других друштава из области биологије, која налазе да су нам циљеви заједнички и да ћемо боље радити заједно. Статут смо поставили на сајт Српског биолошког друштва и можете га тамо преузети и прочитати.

Да ли је ова организација коначна, односно да ли се планирају још неки комитети, односно радне групе или слично?

Душко: Није коначна, јер ћемо формирати одборе и радне групе према потребама  и развоју. Број комитета је регулисан статутом (2) и тренутно не разматрамо формирање нових  комитета. Радне групе ће се формирати и према задацима који искрсну, као што је израда појмовника, коју је затражило Министарство просвете.

Нас, наставнике, највише занима Комитет за образовање. Ана, ко су чланови овог дела СБД-а?

Ана: Комитет има 7 чланова, а за наставнике је битно нагласити да су чак три члана и сами наставници, један из основне и два из средње школе. Дакле, поред мене, чланови Комитета су: доцент Вера Жупанец са ПМФа у Новом Саду, проф.др Јелена Станисављевић и проф.др Синиша Ђурашевић са Биолошког факултета у Београду, др Алексеј Тарасјев који ради као виши научни сарадник на ИБИСС, мр Бранислав Андрић из основне школе „Васа Стајић“ у Новом Саду и Драган Ђурић из Ваљевске гимназије.

Које активности планира овај комитет и уопште СБД, односно којим питањима наставе ће се Комитет бавити?

Душко: Комитет за образовање разматра образовну политику у области биологије у Србији, реализује активности у циљу њеног побољшања и предлаже Управном одбору формирање посебних радних тела из редова чланова Друштва. На Комитету је да самостално предложи  које активности ће СБД предузимати и да ли треба формирати посебне радне групе и ко ће те активности спроводити. Комитети имају своју аутономију и одговорност за сегмент којим се баве. У том смислу, сва питања и сегменти наставе долазе у обзир, а приоритете и активности би требало да предложи сам Комитет. На Председнику СБД и Управном одбору је да процене те предлоге, формирају стратегију и носиоце активности у складу са својим овлашћењима.

Ана: Као неко ко ради у школи, суочавам се са проблемима који погађају већину наставника биологије и велика ми је жеља  да  (у границама својих могућности) допринесем (помогнем) њиховом решавању. Свима нам је јасно да последице вишедеценијског занемаривања просветне струке и разних несинхронизованих и неадекватних потеза у нашој образовној политици сносимо и ми и сама биологија, као и да позитивне промене (бољитак) не могу уследити преко ноћи.  Управо формирање Комитета за образовање у оквиру СБДа видим као прилику да нашу битку водимо уз заштиту и под окриљем самог стручног друштва.

Све активности Комитета  биће усмерене на јачање улоге и заступљености биологије као наставног предмета у образовном систему и подизање квалитета наставе биологије, што неминовно води и  бољем  положају самих наставника. Непосредно по свом конституисању, Комитет за образовање  је усвојио Апел за очување кадровског потенцијала у настави биологије и сродних предмета у основним и средњим школама.

На дневном реду Комитета свакако ће се наћи  наставни планови и програми биологије на свим нивоима образовања, дуго најављивана реформа гимназија, стандарди и исходи постигнућа, квалитет уџбеника биологије, покретање иницијатива за формирањем адекватних акредитационих програма за стручно усавршавање наставника и стручним предавањима која би, осим што би веома користила наставницима у непосредном раду, донела и бодове за стручно усавршавање , и многа друга питања, у складу са актуелним дешавањима и предлозима .

У плану је да се на дневном реду Комитета што пре нађе такмичење из биологије и изналажење могућих решења за недостатак организационе, техничке и материјалне подршке, као и доношење што функционалнијег, применљивијег Правилника усклађеног са реалним околностима у школама, како би спремни дочекали такмичење у новој  школској години.

Као што сте имали прилике да видите и на самом Био-блогу, у току је израда Појмовника са изразима у оквиру струке, за шта је Министарство упутило допис свим стручним друштвима, а о чему ће детаљније говорити Душко.

На који начин ће се конкретизовати сарадња између Стручних актива и СБД-а?

Душко: Прво треба да се упознамо и кроз разговор сагледамо како би заједничка активност изгледала. Шта је то што СБД може и треба да учини, ко би били носиоци тих активности и како би би их координирали. Планирамо састанке са Стручним активима, за почетак. Раније су постојала независна стручна предавања, а сада би то могла бити регуларна активност СБД која би наставницима – члановима СБД могла донети и неки бод, рецимо само један пример.

Ана: На последњем састанку Актива наставника биологије београдских гимназија и средњих стручних школа, коме је присуствовала и проф.др Јелена Станисављевић са Биолошког факултета, говорило се о променама у СБДу, новом руководству, оснивању Комитета за образовање и што интензивнијој сарадњи и укључивању наставника у активности СБДа. На овај начин би и сами наставници били у прилици да покрену за њих значајне теме. За јесен су планирани састанци представника УОСБДа и Комитета за образовање са Активима наставника биологије у основним, као и у средњим школама и гимназијама.

Ана, Ви већ дуже време учествујете у раду Стручног актива средњошколских професора биологије, па нас занимају Ваша искуства у раду овог тела и да ли постоји начин да се успостави сарадња овог и стручног актива који воде основци?

Ана: Морам признати да је на дневном реду нашег Актива најчешће било управо такмичење из биологије. Тако је већ традиционалан проблем обезбедити школу домаћина градског такмичења, јер не постоји апсолутно никаква (ни материјална, ни техничка, ни организациона) подршка,већ школа домаћин сноси целокупну одговорност, поред свих обавеза за реализацију такмичења.

Сарадња са Активом наставника биологије у основним школама је увек пожељна, а по многим питањима и неопходна, јер се у средњој школи великим делом продубљују знања усвојена у основној школи. Како нас везује заједнички циљ – да деца с радошћу уче и науче биологију, сарадња би била обострано корисна. На пример, ако нам наставници биологије из основних школа укажу на оно што је деци најтеже да разумеју и усвоје, ми бисмо управо томе посветили више пажње и времена. О конкретним начинима успостављања сарадње треба да се договоре сами Активи.

Поменули сте појмовник, па бих замолио Душка да нам каже више о томе. Ко је наручилац посла и за које сврхе бисмо могли да искористимо појмовник у настави биологије?

Душко: Више информација је у ствари само штури позив који смо преко мејла добили из Министарства просвете да би стручна друштва требало да се укључе у израду појмовника (са изузетно кратким роком). Колегиница у Министарству која је задужена за оперативни део ове акције је била на одсуству, тако  да нисмо могли да добијемо више информација о појмовнику. На нашу молбу мејлом проф. Др Зорани Лужанин да се продужи рок, нисмо добили одговор. Како год, прохватили смо иницијативу Министарства и преко Комитета за образовање решили да га урадимо. Отворили смо базу за уношење појмова на сајту СБД (још је отворена) и позвали све који хоће да унесу појмове из биологије које треба дефинисати, чак и да предложе дефиниције. Направљена је шира радна група из разних области биологије која ће систематизовати и финализовати израду појмовника.

Осетљиво питање су такмичења. Чини се да се тражи прави модус да она буду што је могуће више сврсисходна, мада увек има неких и пропуста и недоумица. Шта по Вашем мишљењу треба ту поправити, који су главни проблеми и шта треба да буде приоритет?

Душко: Питање које захтева много, много више различитих чинилаца које треба мењати. Једино што је константно добро су заинтересовани ђаци и њихова воља и жеља, као и наше колеге професори на свим нивоима који својим ентузијазмом чине такмичења реалним. Дакле, једино неспорно је воља свих нас. На свим осталим сегментима су различити проблеми од организације до финансија. За мене је главни утисак оставило Министарство, које фактички само постави услове за такмичење и одреди организатора који треба да, како зна и уме, реализује такмичење и буде за све одговоран, с тим да се подразумева да ће школе све учинити да се такмичења одрже. Хвала школама које су као и сваки пут показале да су изнад неефикасног система и да је професионалност присутна. Искуства са регионалним и градским школским управама су различита, похваљујемо новосадску, а о београдској… не бих трошио простор. За све то, Министарство просвете на крају одреди онолико средстава колико има, може, хоће… за већ одржано такмичење. Дакле, организатор би за све требао да одвоји своје време, знање и средства (као и школе) како би такмичење било одржано. Са таквим искуством ћемо и почети размишљања како даље.

У таквој ситуацији је тешко наћи праву меру сврсисходности. Око модуса би се и договорили, али реалност нас тера на другачије приступе. Неки од њих су се могли видети ове године. Департман за биологију и екологију ПМФ Нови Сад је организационо добро поставио неке од нових стандарда.

Осим свих ових материјалних и практичних аспеката, одлука УО СБД је да се такмичења одржавају у различитим центрима, по целој Србији. Осим тога, циљ је да се биологија од „књишке“ постави кроз такмичења као права, жива наука, којом смо окружени свуда и увек.

Треба поправити координацију током такмичења на свим нивоима. Ту би кључно требали бити наши чланови и колеге, али и кроз сарадњу са активима би доста побољшали реализацију.

Приоритет је да ђаци кроз такмичење још више упознају и заволе биологију, а да им ми сви заједно кроз такмичење дамо додатни мотив и материјал.

Од прошле године на републичком нивоу уведен је практичан рад, који је такође дискутабилан, пре свега због помањкања средстава који су наставницима на располагању. Који су аргументи за такав рад и како можемо постићи да и са ограниченим могућностима постигнемо да такав рад буде квалитетан?

Душко: Аргумент је управо чињеница да је биологија „жива“ наука, а не „књишка“. Осим тога, најбољи млади биолози треба да покажу своје практичне способности, а не само „суво“, научено знање.

Знамо за беспарицу на свим нивоима, али ће се практични рад поставити тако да не кошта пуно, а да покаже спретност и практичност такмичара. Ту је и спремност професора и наставника да одвоје своје време и посвете их својим најзаинтересованијим ученицима. Свакодневни живот је препун биологије, тако да неће требати пуно за остварење циља.

И још да поменемо да недоследност која се јавља је и да дете које је по рангу на 22. месту на такмичењу из српског језика осваја диплому која му се вреднује за упис у средњу школу (макар је тако било до ове године, сада се и то мења) или факултет, док на такмичењу из биологије и дете на 4. месту понекад остаје без ичега. То прилично смањује популарност такмичења из нашег предмета. Да ли ту може ишта да се уради? 

Ана: Нажалост, то је истина, и нешто што деца, родитељи и наставници доживљавају као неправду. Заправо, то је још једна у низу тема која ће се наћи на дневном реду Комитета за образовање и која би морала бити на адекватан начин регулисана новим Правилником о такмичењу.

Приметили смо да постоји и сајт СБД-а. Какве информације ћемо моћи да очекујемо на сајту и да ли је могуће на тај начин контактирати представнике СБД-а?

Душко: За сада, ту су основне информације о Друштву, Статуту и члановима, као и вести о нашим активностима. Имамо идеју да се сајт шири са свим активностима које предузимамо, а и свим садржајима који би били корисни. Основна идеја је да сајт прати активности друштва.

Свако ко хоће, може да контактира представнике СБД. Постоји опција контакт и само напишите на кога се порука односи, биће прослеђена.

Кад смо већ код сајтова, каква очекивања има СБД од Биолошког блога?

Ана: Најискреније се дивим прегалаштву уредника Биолошког блога, који (у потпуности испуњава свој циљ) представља велику подршку и извориште изузетно корисних и занимљивих информација за сваког наставника биологије, а истовремено пружа  могућност за размену  искустава, покретање различитих иницијатива и наравно унапређивање саме наставе биологије. Јасно је да Био-блог са бројним и разноврсним садржајима које нуди може бити од велике помоћи средњошколским наставницима, а очекивати можемо ако и сами пружамо и улажемо. Ту пре свега мислим на сарадњу са уредницима и ангажовање самих средњошколских наставника у појашњавању и анализама специфичности рада у средњим школама, што би свакако било од обостране користи.

Душко: …Да буде одличан као и до сада и да обострано градимо бољи и информативнији амбијент за све којима је биологија занимљива. Да нам кажете шта и где можемо заједно и да на томе заједно радимо. Очекујемо да промовишете биологију у Србији, Србију у биологији и да мало више причамо о темама које покрећу и којима се баве наши истраживачи.

Биолошки блог је својевремено пропратио и дешавања у вези са научним часописом Архивом биолошких наука. Како стоје ствари сада?

Душко: Коначно регуларно, нормално, како је требало увек и да буде, а, на жалост, није. Ипак, није све готово. И даље имамо борбу да сваки вид плагијаризма искључимо, што се види и по броју ретракција. Нико није изузет. Да би унапредили рад користимо и актуелне софтвере за проверу плагијаризма. Кључно је да је направљен нови редакциони одбор, а нови главни и одговорни уредник др Горан Познановић је направио и ригорозна улазна правила о квалитету радова и стриктно поштовање чињенице да АБН биолошки часопис, који доминантно третира експерименталну науку. Рецензенти су експедитивни и научно веома критични, тако да очекујемо да и квалитет часописа расте. Рецензентима велико хвала на доприносу који дају да АБН буде квалитетан.

Број радова који стижу је и даље висок, па смо увели да се сви прихваћени радови и приређени за штампу одмах публикују on-line са регуларним DOI бројем. Штампане свеске регуларно излазе свака 3 месеца и попуњене су до краја ове године.

Додао бих и да да је редакција часописа Retraction Watch написала веома похвалан текст за новија дешавања у часопису Архив биолошких наука (прим.Метод):

Retraction Watch: Serbian journal cleans house with 16 retractions and 2 corrections after investigation (6.8.2015)

Шта наставници могу да очекују од СБД-а? Другим речима, какву конкретну корист могу имати наставници од ове организације сада, а какву у будућности?

Душко: СБД жели да буде право струковно удружење и свака подршка наставницима, од квалитета знања до положаја у процесу наставе и просвети уопште. Моје мишљење је да је та подршка прилично изостајала у прошлом периоду. Треба да се договоримо о свим активностима које треба предузети, покушати да се на свим нивоима одлучивања нађу наши представници… Размењивати информације о стању… Од како смо 17.07.2014. преузели одговорност за рад СБД, превасходни циљ нам је био да стабилизијумо СБД и Архив биолошких наука, што смо скоро и постигли. Сада је време за корак више, а то је сарадња са нашим колегама из просвете. Мислим да је оно што могу да очекују од нас сада заједничко креирање стратегије и политике друштва у свим областима где је биологија присутна. У будућности би требало да заједнички реализујемо те циљеве, али то зависи од нашег броја и спремности за рад на свим нивоима.

И питање за крај, за Ану. Како видите будућност наставе биологије у Србији, на свим нивоима основног и средњег образовања?

Ана: Желим да будем оптимиста и верујем да  добра воља и позитивна енергија воде ка позитивним променама. Увек морамо имати на уму каква настава треба да буде и шта је наш кључни циљ. Као пословни мото близак ми је Ајнштајнов став у књизи Моја слика света: „…Настава мора бити таква да се оно што пружа осећа као вредан дар, а не као мучна дужност и обавеза да се градиво савлада… Све вредне ствари преносе се на младу генерацију кроз контакте са наставницима …, а млади кроз наставу морају да стекну смисао за оно што је лепо и морално.“ Једино тако можемо научити младе да мисле, јер како је истакао и Ђерђ Поља, отац модерне методике наставе математике „То је највећи национални и цивилизацијски интерес“.

Хвала вам на овом разговору, верујем да смо разрешили многе недоумице које су наставници имали.

Душко: Хвала вама на позиву. Уколико их нисмо разрешили, отворени смо за разговор.

Разговор урадио: Дејан Бошковић

Биологија на директорски начин

Методије: Данашња гошћа је Аленка Пантић, по струци професор разредне наставе, а на позицији директора Основне школе „Ђорђе Крстић“ из Београда. Највећа замерка директорима је да се временом дистанцирају од наставе и наставника, али то са Аленком није случај. Довољно је да погледате теме у којима учествује на Фејсбук групама намењеним размени искуства међу наставницима, као и то шта има да каже на те теме, па да вам то буде јасно. Нас и те како занима шта има да каже, па сам сачекао да заврши своје бројне обавезе, како бисмо проћаскали уз једну виртуелну кафу. Здраво, Аленка. 🙂

Аленка: Здраво Дејане. Хвала на позиву да будем гост на твом блогу. Пријатно си ме изненадио. Питам се шта ће ту један директор?

Методије: Много тога зависи од директора, па и настава биологије. Дефинитивно је битно одвојити простор на овом блогу и за реч директора. 🙂 Него, кад сам те већ најавио тако што сам поменуо Фејсбук, морам да се осврнем на недавна дешавања у „Божјој башти“ (са малим б 🙂 ), како је назва Снежана Гроздановић, а свима познатој групи „Велика зборница – група просветних радника“. За оне који не знају, на групи се појавила колегиница, која је, уз подршку појединаца, почела да објављује много тога и у вези са просветним темама, а богами и мимо њих, па и врло дискутабилан, скарадан материјал. И ту су ми се искристалисала два питања. Да колегиница ради у мојој школи, искрено, било би ми непријатно пред другим колегама. Шта би ти учинила да је, којим случајем, колегиница члан твог колетива? Да ли би јој скренула пажњу?

Аленка: Ух, па ти право у актуелна дешавања на Зборници. Да, сигурно бих јој скренула пажњу да је члан нашег колектива. Ипак, не знам колико би то утицало на њу и њене ставове. Да ли можемо некога да променимо у нашим годинама? Сигурно не. У питању је  васпитање и лична култура као и осећај шта, где, када и у којој мери треба писати. У сваком колективу, био то наш просветарски или неки други има сличних. Не бих се овде више бавила том колегиницом. Мислим да смо сви схватили о каквој је особи реч.

Методије: Нећу се ни ја више бавити њом, али морам да је поменем само да бих поставио и друго питање. Ти си једна од ретких колегиница која је коментарисала њене активности и п(р)озвала на одговорност оснивача групе. Иако сам сигуран да многи њено понашање нису одобравали, нису се ни јављали. Да ли просветни радници допуштају да се ствари дешавају мимо њихове воље због толеранције, инертности или нечег трећег?

Аленка: Ја сам по природи бунтовник, а нарочито када је у питању неправда. Увек сам свој глас дизала, без устезања када је за тиме било потребе. Немам проблем да иступим јавно, ма где год то било и укажем на неправду. У овом „нашем“ случају сигурна сам да није у питању толеранција већ нешто мого горе. У питању је незаинтересованост и недовољно развијена свест о томе да се промена неће десити ако само ћутимо и немо посматрамо. Жао ми  је просветних радника који ћуте, трпе и раде јер може да буде и горе. Сматрам да су просветни радници, и не само просветни радници али они најчешће,  несложни,уплашени и апатични. Анестезирани  су преко две деценије и никако да се покрену. То ми јако смета и уколико се ускоро не пробудимо из овог ружног сна, добро нам се не пише. Осврнимо се око нас и погледајмо како школство функционише у комшилуку.

Методије: Ове твоје речи ме некако „вуку“ да ти поставим питање о штрајку. 🙂 Директори нису имали захвалну улогу током најдужег штрајка у историји просвете. Чак, били су између две ватре, ако тако могу да кажем. Обе стране су захтевале своје. Шта је исправно, односно коме се приклонити?

Аленка: Ха! Занимљиво и очекивано питање 🙂 Директори јесу заиста били у неку руку између две ватре. Најтеже је било онима који су се додворавали Министарству просвете из мени непознатих разлога и трудили  се да буду „добри“ директори. Ја од самога почетка нисам имала тај проблем. Знала сам на чијој сам „страни“ и шта треба да радим. Од како радим у школи нисам пропустила ни један штрајк или протест деведесетих. У овом штрајку моја улога је била јако специфична и за мене рекла бих врло необична. Била сам на одговорном месту директора школе али нисам могла да изађем из улоге наставника, тј.просветног радника. Као што кажеш, радила сам на два фронта. Сарадња са Министарством је била коректна. Никада на мене није вршен притисак по питању штрајка и хвала им на томе. С друге стране у мојој школи је  на почетку штрајка као и у већини школа било тешко. Колектив је био несигуран и релативно подељен. Неке колеге ће ме сигурно оптужити да сам утицала на њих  да се и наша школа прикључи штрајку. Како се ситуација погоршавала из недеље у недељу, схватала сам да је питање дана када ће и наша школа бити део протеста. Било ми је драго када се то десило а била сам и поносна што су сви били јединствени. Занимљиво је било тих месеци у школи. Што се тиче Министарства, понављам ту нисам имала проблем, јер је школа била у законском штрајку.

Да ли сам ти дала одговор на питање коме се приклонити? 🙂

Методичар: Да, јеси. И закључила си тиме да Министарство није правило проблем и да им то не замераш. Има ли нечег што им замераш? 🙂 Рецимо, као помоћник директора веома замерам задатке које нам дају од јуче за данас, као што је био случај са недавним веб-ценусом или како ли се то чудо већ зове. 🙂

Аленка: Наравно да им много тога замерам. 😉 (хајде мало да им замерамо и ми). Могли бисмо цео елаборат на ту тему. Имам утисак да ни тамо нису добро организовани и то је разлог због кога сви задаци стижу  у минут до дванаест. Знаш и сам као помоћник директора да задаци од данас до сутра највише нервирају. Мени и твом директору је сигурно лакше јер имамо помоћнике. Међутим многе школе их немају. Посебна је прича обим посла у школама где је мали број ђака па се посао часком одради. Тешко је у  школама са великим бројем деце.

Што се тиче замерки на рачун Министарства, додала бих да ми јако смета  и то што у проблематичним ситуацијама имамо малу помоћ од њих. Ту првенствено мислим на Школску управу. Морам то да кажем. Од просветног саветника очекујемо помоћ и неки конструктиван савет. Међутим то у пракси врло често није тако. Проблем се увек враћа на школу, доста се штите деца и излази се у сусрет родитељима. Наставници су у прилично незавидном и тешком положају.

Методије: У једном моменту поменула си „добре“ директоре. Шта би, по твом мишљењу, био добар директор без наводника? Знам да је једно време била актуелна прича да ће директори полагати некакав испит или испите за обављање тог посла. Та прича није заживела, али да јесте, да ли би допринела да директори заиста буду бољи?

Аленка: Измамио си ми осмех и хвала ти на овом питању 🙂 Наравно да постоје добри и лоши директори. Као што нису сви наставници стручни за свој посао а раде у школи, тако нису ни сви директори створени за то место. Прича око полагања испита директора је била актуелна, мислим да је и сада, али од те приче за сада нема ништа.

Добар део директора није дорастао тој функцији. Многи су побркали лончиће па се кандидују зарад личних интереса, промоције и морам рећи, на жалост, зараде. Нису  свесни улоге коју имају и на много начина је злоупотребљавају. То сам имала прилике да видим и као учитељица а и сада са позиције директора. Испит за директоре који се помиње једноставно није могуће одрадити јер половина не би била у стању да га уради. Што због старости, спорости, незаинтересованости али и незнања. Сматрам да је пре тог фамозног испита, потребно да директор буде и обучен за тај посао. Знаш добро да директор мора да буде првенствено добар менаџер и психолог. Потребно је да има и неке личне квалитете, да буде стрпљив саговорник, благ и умерен у комуникацији са колегама, али када затреба строг и одлучан. Веома је важно да је способан да направи и одржи добру школску климу, атмосферу сарадње и тимског рада. У школском животу, сви ми имамо своју улогу и сви смо веома важни. Ако на неком месту шкрипи,то се рефлектује на целу школску заједницу.

Што се мене тиче, многе ствари у почетку нисам знала.У међувремену сам много научила и сматрам да још увек учим. Како нисам професионално обучена за рад на месту директора школе, ослањам се на своје вештине и јако изражену интуицију. Сматрам да  нисам савршена и често се преиспитујем.

Методије: Поменула си проблем школа са великим бројем деце. Чињеница јесте да није у реду да плате директора школе која има петсто и школе која пак има хиљаду ђака буду једнаке. И чињеница јесте да није у реду да у обе школе постоји исти број стручних сарадника (једина разлика је помоћник директора, али који готово никад није на том послу 100%) који јесу велика помоћ директору. Сада се помиње смањење броја стручних сарадника по школама, тако да ће се добити, да кажемо, уравнотежен однос између једних и других, али ће школа неминовно изгубити. Тешко је замислити да у било којој школи постоји тек један педагог или педагог на 70%. Да ли је могуће да нису могли да смисле бољи начин рационализације кадрова?

Аленка: Што се тиче плата директора малих и великих школа, да ме не схватиш погрешно, заиста је неправедно што су једнаке. Скоро сам се возила аутобусом по Србији и успут прођох поред једне мале школе од стотинак ђака. Лепа школа, лепо двориште, мир и тишина. Не могу ни да замислим разлику у обиму посла директора једне такве школе и школе у којој ја радим, где имамо 14.000 квадрата школског простора,103 запослена, фискултурну салу, велики базен,1300 ученика и дупло више родитеља. То је црначки рад за педесет хиљада динара.

Што се тиче стручних сарадника, ту се не бих сложила са тобом.Сматрам да и школа са петсто ученика једнако као и школа са хиљаду, вапи за психологом, педагогом, дефектологом и социјалним радником. Мислим да ће још много воде проћи док се не смисли решење за овај проблем. Сматрам да је овим брзоплетим покушајем рационализације Министарство себи направило грдан проблем из којег сада не зна како да изађе.

Методије: Да је једини… 🙂 Но, да не буде да причамо само о проблемима, шта би ти рекла на овај актуелни проблем када су ђаци украли дневник из школе? 😀 Оно што је мене зачудило у целој причи је увиђај просветне инспекције. Нисам разјаснио себи шта они заправо траже. Имаш ли ти идеју?

Аленка: Ипак причамо о проблемима 🙂  Што се тиче овог упада у школу, клинци су то добро извели. Ушли су нормално обучени а замаскирали се испред учионице. Све у свему, на крају и није било тако страшно, што рече директор.

Блиц: Упад у школу – Родитељи уплашени, а директор безбрижан (4.6.2015)

Наравно да се шалим! Шта би било да су нож и пиштољ били прави? Овде се поставља питање шта  држава ради по питању безбедности деце у школи? Зашто на нивоу државе не постоји организован систем безбедности деце у школи? Зашто је то остављено школама у надлежност? Зашто родитељи не желе да плате школско обезбеђење? Зашто један полицајац чува или „дели“ две школе од по 1300 ђака? Свака школа има барем два или чак и три улаза у школу. Просто је немогуће да два радника обезбеђења покрију у сваком тренутку тако велики простор. Ми смо у нашој школи покушали да закључавамо два од три улаза, па су се родитељи бунили.

Што се тиче конкретно овог догађаја, за мене он уопште није изненађење. Некада се деси да ни радници обезбеђења не могу да спрече улазак појединих, непознатих лица у школу. Што се тиче инспекције, не бих много о томе. Било је  и за очекивати  да се појаве и одраде свој посао. Надам  се само да ће желети  реално да сагледају ситуацију и схвате  да се ово могло десити у било којој школи. Лоптица је у њиховом дворишту и очекујем да смисле решење како да повећамо безбедност деце у школи.

Методије: Када ти то тако објасниш, све звучи смислено. Међутим, у новинама пише да они долазе како би видели да ли су била „заштићена права деце, родитеља и запослених“. Некако ми та верзија и ова твоја не конвергирају. 🙂 Поменула си да су права деце и родитеља прилично велика. Сведоци смо да се то претворило у један, најблаже речено, екстрем. И ти и ја знамо да су притужбе, коментари и молбе родитеља веома шарени, да не употребим неку другу реч. И често се као „оружје“ користи претња инспекцијом, која по правилу долази рекордном брзином и пресуђује у корист родитеља. Знам за један сраман случај када је моја колегиница, наставница биологије, кажњена због изгреда који је заправо направио агресивни родитељ и што је најстрашније, уопште у томе није ни учествовала. Случај је био помало налик претходном; инспекција је дошла због једне ствари, али је прегледала све што се прегледати може и наложила да се наставници казне због друге ствари. И у тој причи, као и у свакој другој, сличној или не, директори су „тампон зона“. Да ли је способност директора да заштити радника једна од карактеристика доброг директора без наводника? 🙂

Аленка: У овом конкретном случају у ОШ „Васа Пелагић“ сматрам да су била угрожена права и безбедност наставника и деце која су претрпела страх појављивањем маскираних лица, испоставило се клинаца. Сматрам да држава треба да уради нешто по том питању а не да пребацује одговорност на школе.

У осталим случајевима када родитељи пишу жалбе, увек се трудим да сагледам реално ситуацију тј. да ли су родитељи у праву. Знаш и сам,  дешава се да родитељи некада буду у праву када се жале на рад наставника. У таквим ситуацијама трудимо се да “спустимо лопту” и обавимо разговор са обе стране, пре доласка инспекције. То су јако непријатне ситуације које исцрпљују али су саставни део посла.

Посебна категорија су самоуверени, набеђени, „опасни“ родитељи који бахато улазе у школу и прете инспекцијом и медијима. Врло често помињу и свој  високи положај, радно место и нека лична познанства са неким јако битним људима.Такви су ми омиљена посластица иако ми морам признати одузмају много енергије. Најчешће их при помену свог посла, познанства са политичарима и функционерима нестрпљиво саслушам и саопштим да над школом, директором и запосленима врше притисак, мобинг и уцене и да смо  принуђени да их пријавимо просветној инспекцији. То је добар штос, који има ефекта. Најчешће се изненаде, повуку и више никада не дођу.

Методије: Дакле, обрнута ситуација; наместо да они позову инспекцију, позивате је сами. 😀 Занимљиво решење и што да не, можда вам и „украдемо“ фору. 🙂 Истина јесте да сам много сазнао од тебе данас, па и научио, а верујем и да ће нашим читаоцима овај разговор бити баш занимљив. Пошто је ово Биолошки блог, за крај бих ти поставио једно „биолошко“ питање. Шта ти као директор очекујеш конкретно од наставника биологије? Другим речима, каквим наставником биологије би била задовољна као сарадником у својој школи?

Аленка: Очекивала сам неко питање које има везе са биологијом. 🙂 Одговорићу ти али допусти ми да одговор и допуним размишљајући речником биолога.

Радим у  основној школи коју сам ја завршила 1983.године и моја разредна је била наставник биологије. Наравно, била нам је омиљени лик, ведра, правична и позитивна. И да знаш да нас је терала да правимо хербаријуме. 🙂 Она је у нашој школи радила до пре пар месеци и имала сам ту част да је као директор испратим у пензију. Код ученика је развијала љубав према природи и радозналост. Њени ученици су били најбројнији на свим такмичењима и са њих су се враћали са дипломама. Желела бих једноставно да наставница која је дошла на њено место буде једнако као она, успешна у свом раду са децом.

Дејане, да ли би желео да ти објасним шта је школа, на биолошки начин?

Методије: Да, баш ме занима.

Аленка: Када си ме позвао на разговор очекивала сам да ћеш ме много више „мучити“ са биологијом. Питала сам се, шта ће директор на био блогу и онда ми је синула једна асоцијација.

Па хајде да ти објасним како ја видим школу на биолошки начин. Немој много да се смејеш.

Школе представљају једно вештачко станиште, ограничени простор у оквиру животне средине у којем владају готово исти услови живота. У том станишту најчешће можемо срести ученике, наставнике, стручне сараднике, родитеље, административно особље и још по неке, неприлагођене врсте. Директор је дужан да одржава равнотежу међу њима.

Да би ово вештачко станиште успевало и добро рађало, потребно је да тло буде плодно. То се постиже добрим међуљудским односима, излетима, стручним усавршавањем, добрим материјалним средствима и савремено опремљеним учионицама.

Шта кажеш  Дејане на овај екосистем?

Методије: Кажем да се види да си имала добру наставницу из биологије. 🙂 Заиста импресивна примена наученог на свакодневни живот. Екосистеми о којима причаш су прилично угрожени већ дуги низ година и потребна им је заштита и унапређење и ја се заиста надам да ће се то и десити. Теби много хвала на овом разговору који бисмо могли да продужимо у недоглед, јер су теме веома актуелне и веома занимљиве. Драги читаоци, најављујем још неке такве теме са неким следећим гостом. Пратите нас и даље.

Аленка: Хвала и теби Дејане. Било је врло инспиративно и уживала сам!

Биологија на ликовни начин

Наша данашња гошћа је донела и цвет. Манири све говоре. 🙂 Аутор је Хелена Милошевић, ученица петог разреда.

Методије: Данашња гошћа нам је Снежана Гроздановић, наставник ликовне културе у ОШ „Карађорђе“ у Великој Плани. Снежана за себе каже да ју је лако упознати, с обзиром да на Фејсбук групи намењеној размени искуства наставника каже све што мисли. Ништа мање не очекујем и у овом разговору. 🙂 Здраво, Снежана.

Снежана: Здраво, Дејане.

Методије: Као добар домаћин, волео бих да Вас послужим кафом, чајем, соком, чашом воде?

Снежана: Иако сам управо изабрала кафу, да бих малко разбистрила удар пролећа на вијуге, обично у ово време пијем чај. Хвала.

Методије: Кафа заправо и није тако лоша, кажу најновија истраживања. Наиме, она превентивно делује на оштећење ДНК.

IFL Science: Drinking Coffee Could Help Protect Your DNA From Damage (16.2.2015)

Ипак, некако је у овом тренутку вода најзанимљивија. Претпостављам да нагађате зашто?

Снежана: Кафом је могуће цртати, лавирати… Као и сваком другом течношћу. Вода је, рецимо, у овом тренутку врло занимљива у граду у којем живим, јер већ десетак дана није употребљива за пиће и кување хране. Требало је, ипак, да прихватим чашу воде.

Методије: У граду у коме ја живим добила је неке нове употребе, али да то оставимо за касније. Заинтересовали сте ме са тим да се кафом може цртати. Налетео сам на чланак уметника који користи металне делове да би „насликао“ разне животиње:

Bored panda: Lithuanian Artist Creates Steampunk Assemblages From Various Metal Parts (фебруар 2015)

Мени ово изгледа јако занимљиво, али бих Вас питао како уметници виде ово? Да ли ово јесте уметност или је само још једна занимљива интернет страна?

Снежана: Мислим да сам и раније виђала сличне креације које се могу подвести под „преобликовање употребних предмета“. Истоимена наставна тема саставни је део наставног плана и програма за 5. разред основне школе. Ово би могло бити занимљиво деци и младима, у циљу продубљивања асоцијативног мишљења и креативности, али не сматрам такве радове уметничким.

Методије: Ово Вас питам и због тога што често моји биолози наводе корелацију са ликовном културом, јер ми у нашој наставној пракси имамо много цртања и цртежа. Рецимо, аутор следеће интернет стране употребио је стрип да дочара неке чињенице у вези са мозгом:

Scientific American: MIND in Pictures: Neandering Genes (19.8.2010)

Да ли ту има корелације и да ли се то може сматрати и уметничким изразом (осим што је научни на креативни начин)?

Снежана: Ово ми се јако свиђа. Стрип јесте уметност. И јако ми се свиђа начин учења. Мислим да такво што баш недостаје нашем образовном систему. Памтим своје часове биологије у основној школи управо по цртежима којима смо и ликовно пропратили сваку лекцију. Захваљујући њима, данас могу врло живо да се сетим и конкретих часова. Рецимо да је то памћење руке. Данас, у школи у којој радим, нисам виђала такве цртеже у свескама својих ученика, нажалост. Уџбеници су пренатрпани илустрацијама и цртежима, често је то и дизајнерски и визуелни кошмар, па претпостављам да се сматра непотребним још додатно и цртати. Иначе, биологију сам волела углавном због цртежа.

Методије: Драго ми је због тога, а то опет показује да треба користити што више метода током часа, јер никад се не зна шта ће ког ђака да привуче нашем предмету.

Снежана: Сагласна сам. Али, увиђам један велики проблем. На пример, на часовима ликовне културе често у оквиру различитих наставних тема задатке обликујем тако да направим корелације, у 5. и 6. разреду има доста корелације са биологијом због облика и боја, и наилазим да ученици, чак и када јако добро теоријски познају градиво, не умеју даље да развију идеју, пронађу сличности,  споје конкретне делове, препознају у својој околини… Знање остаје недовољно функционално. Нажалост, рад у мањим, провинцијским школама подређен је класичном извођењу наставе. Нове и другачије наставне методе понекад не пријају ни ученицима. И то је занимљива појава.

Методије: Мислите да су се ђаци превише прилагодили класичном типу наставе?

Снежана: Да, понекад ми се тако чини.

Методије: Па, ипак, ни многи наставници, ни они који наставнике саветују не одустају од активних метода учења:

Детињарије: Научите их како да уче: Активно учење (29.9.2014)

Питање је да ли ћемо ми одустати од штрајка (мало мењамо тему и таман да поделимо неке опречне вести)?

Н1: Вербић: Притисци на наставнике да наставе са штрајком (23.3.2015) & Министарство просвете, науке и технолошког развоја: Смањује се број школа које су у штрајку (23.3.2015) & Слободна Европа: Просветари поново обуставили наставу: У игри све опције (23.3.2015) & Зелена учионица: Саопштење председништва УСПРС (23.3.2015) & Југмедија.инфо: Просветари не одустају од штрајка и од својих плата (23.3.2015) & Јужне вести: Протест у Нишу: „Не одустајемо ни после смањења плата“ (23.3.2015) & Ужичка недеља: Протест просветних радника (23.3.2015) & Блиц: Уз трубе и повике – Протест просветара у Зрењанину (23.3.2015) & Глас западне Србије: Сутра протестна шетња просветара (23.3.2015) & Ало.рс: Јанковић: Ситуација у школама измиче контроли (23.3.2015)

Снежана: Активно учење баш често користим. Неко би рекао да је то чудно за ликовну културу, која се стереотипно сматра предметом вештине, али могуће је применити више различитих метода рада. Оно што ученицима не прија јесте додатно ангажовање, а које често захтевам да бих употпунила наставни садржај и надоместила недостатак средстава у школи. Сматрајући да ученик може боље научити ако и сам истражује и налази садржаје, направила сам и додатни извор за допуну редовних часова, Фејсбук страницу, где такође могу пронаћи штошта од материјала за часове, од радова ученика претходних генерација до линкова који их директно воде до садржаја. Међутим, процентуално, мањи број ученика заиста и пропрати упуства. Не знам да ли се ради о лењости, недостатку мотивације или нечем трећем. Шта Ви мислите? (Касније ћу одговорити у вези са штрајком.)

Методије: Мислим да се ради о лењости, а ту смо криви ми (уз родитеље и цело друштво, наравно) јер смо се претворили у сервисну, наместо у образовну институцију и сервирамо апсолутно све на послужавнику, те смо тако навикли наше ђаке да се уопште не труде. Него, да ли би било много да Вас питам за линк те Фејсбук групе? Колегама би свакако то значило као пример онлајн рада са децом.

Снежана: Не само сервисну, него сервилну. Да, у праву сте. И мој утисак је исти. Навикли смо ђаке на минимум, не и на максимум. И тај минимум сваке године постаје мањи. Ово је линк странице, направила сам је 2011. године. Производ је једне онлајн конверзације са мојим тадашњим, врло даровитим учеником који је, касније, наставио школовање у уметничкој школи. Желела сам да га упутим у неке садржаје, а онда ми је дошла идеја да би такво виртуелно место било одлично и за све остале ученике којима предајем.

Фејсбук страна: Ликовна култура за основну школу

Нажалост, страницу више прате управо наставници неголи ученици. 🙂

Методије: То и није толика штета, пошто је то начин да се размене искуства. Претпостављам да постоји и Фејсбук страна за размену искуства наставника ликовне културе?

Снежана: Не страна, група. Али нисам активна превише у њој. Имала сам, такође, идеју, али немам довољно времена. Знате, сада морам да имам и додатни посао. Ето, можемо и о штрајку.

Методије: Сви знамо да је ситуација тешка. Неки ће је решити одласком из земље:

Блиц: Да студенти знају за ову могућност, још више би одлазили из Србије (21.3.2015)

Питање је да ли ћемо је, ми што остајемо, штрајком решити?

Снежана: Па, видите… Ако човек покуша штошта, у овој држави, од потпуне преданости раду, обавља свој посао и дужности најбоље што може и уме, и траје на тај начин годинама, већ исцрпљен и потпуно маргинализован, а окружен је посве другачијим  појавама у друштву које величају сасвим супротне особине, успех и стандард живота, питам Вас коју још могућност има да би показао свој друштвени отпор, да би указао и на свој материјални положај? Штрајк је легитимно исказивање неслагања и побуне. Једино мислим да смо ми као друштво превише огрезли у апсурд и нонсенс да бисмо искључиво штрајком заиста и постигли промене. Одвише смо трпељиви и страшљиви, сада мислим на наставнике грађане, а друштво је већ превише изградило систем који не почива на марљивом раду, знању, истини и осталим  квалитетима којима покушавамо да научимо своје ученике. Као наставници, налазимо се у највећем процепу друштвених вредности у Србији, а стварност је тешко игнорисати.

Методије: Сагласан сам са Вама. Ипак, не могу да се не запитам да ли је то довољно? Рецимо да штрајк не успе у оном смислу у коме се сви надамо. И да ли ћемо онда ипак моћи да кажемо – добро, али макар сам остао свој/а, макар сам се борио/ла за своја права и макар сада могу себе да назовем узором мојих ђака?

Снежана: У оквиру тренутне друштвене свести, сваки штрајк је осуђен на неуспех. Сматрам да нама недостаје духовност, нема је ни у школама, томе најмање учимо ђаке, нажалост. У оквиру садашњих синдикалних захтева, не видим, такође, успех штрајка. Не руководим се узором својим ђацима; руководим се одређеном друштвеном свешћу која би морала да се побуни против девијација које сваким даном постају нормалност. Средњошколци су свеснији ситуације, али, као и свугде, бира се лакши пут. Друга могућност, ако је особа карактернија, јесте одлазак из Србије. Имали смо вест о одлуци Небојше Дугалића, глумца, који је одлучио да се одсели у Канаду. Кога је уопште таква вест дирнула, замислила, запитала? Сматрам да интелектуалац, ако себе таквим доживљавамо, мора да буде критичар и „штрајкач“. Мој штрајк, онај лични, мало тога има заједничког са синдикалним захтевима, више је крик неслагања са оним што ме окружује. Не занемарујем и новац, у потрошаком друштву он је јако важан, али у мом случају он значи стандард којим би требало себи да приуштим основне потребе интелектуалца: књиге, посете иностраним музејима, путовања.. Да ли тражим превише? Од ове плате, као наставник, задовољавам само основне потребе, оне нагонске.

Методије: То је оно што и мене брине, али треба да брине и МПРС, уколико се заиста мисли да просвету подигну на виши ниво; наставник чија плата задовољава основне потребе, радиће само основне ствари. То нас враћа на причу с почетка – класичну наставу, без много труда и креативности.

Снежана: Управо. Незадовољан наставник као грађанин не може бити задовољан у учионици. И демотивисаност је директна последица, те и рад без много труда и улагања, посебно ако је наставник приморан да ради и додатни посао. Поставља се питање: чему служи онај први за који се иначе и школовао?
Када сам као студент изучавала биографије наших сликара, обавезан сегмент је био школовање у иностранству, потом студијска путовања и слично. Јако је важно видети, доживети, уградити у себе нешто од светских тековина, не би ли човек и сам постао такав духом. Ми смо изоловани, генерално, и та врста ограничења ограничава и ум.

Методије: И ја то исто мислим, али неки би рекли да, уз напредну технологију и интернет, путовања могу да се надоместе онлајн:

National geographic: Teens From Around the World Skype Each Other. This Is What Happens

Чињеница јесте, додуше, да нам је интернет омогућио оно што колеге наставници у минулим временима нису имали – размену искуства и да се не лажемо, бољу организацију и самог штрајка. Међутим, да ли интернет, односно друштвене мреже, овакве какве су, могу бити и опасне? Рецимо, једном ми је привукла пажњу баш Ваша објава где сте навели да поједини људи из МПРС прате не само коментаре, већ и лајкове.

Снежана: Онлајн путовања… Не мислим да онлајн може надоместити све оно што бисмо уистину могли да доживимо на неком месту. Конкретно, сада говорим о виртуелним посетама музејима. Виртуелне туре осмишљене су као део маркетинга, не као стварни ужитак. Мене конкретно занимају такви простори, па највише о томе пишем. У одређеном простору, а оно што недостаје онлајн пречицама, увек имамо интеракцију која бива склоп укупног доживљаја, па и касније оног што понесемо са собом и уградимо у себе. Сматрам да размене искустава јесу драгоцене, али физичко присуство је сасвим друга димензија, лична и непоновљива.
У вези са том објавом, коју сте навели, није било поменуто  МПРС. Та објава је била у духу нових нам појава, ботова који шминкају реалност, и изјаве Премијера да он редовно чита објаве, вести, коментаре на интернету, ако се не варам. Дакле, та објава је била у Нушићевом духу, моја игра, али је озбиљно схваћена, што сте и Ви сада доказали, па сам увидела да наша стварност тешко може да препозна сатиру. Морам признати и да сам се уплашила. Искрено. Враг је однео шалу, јер је вражје време међу нама. Ми све мање можемо да направимо разлику између стварних вести и оних сатиричних које читамо на „Њуз“ порталу.

Методије: Заиста нисам препознао сатиру, а искрено, не бих смео да потпишем ни да су остале колеге. Ипак, има ли и мало истине у тој сатири?

Снежана: Знате, у свакој шали има мало шале.

Методије: Без све шале, разговор који смо имали, према мом мишљењу, заиста је био изузетан, те иако не сувише дуг, дотакли смо се разних тема. Остало ми је да Вам захвалим што сте прихватили позив да гостујете на Биолошком блогу.

Снежана: Хвала Вама на позиву. Искрено, очекивала сам да ће разговор више бити базиран на проблемима у вези са образовањем, предметној настави, више стручан, али можемо и неком другом приликом још о томе.

Методије: Ово ћу схватити као обећање да поново гостујете на Биолошком блогу. 🙂 Драги читаоци, показали смо да биологија уме да буде креативан, ако не уметнички предмет, јер и те како имамо заједничких тема са колегама које предају ликовно. Очекујте ускоро и наставнике још неких струка. 🙂

Заклетва на највишем нивоу

Почињемо једним интервјуом који овај пут нисмо ми урадили. 🙂

Зелена учионица: Снежана Марковић о ситуацији у просвети, штрајку, смањењу плата… (17.2.2015)

Ситуација се, макар што се неких синдиката тиче, није изменила у односу на стање које траје у последњих неколико месеци. Синдикати који су у штрајку дали су саопштења:

b92: У делу школа часови поново 45 мин. (18.2.2015) & Зелена учионица: Закључци са ванредне седнице Главног одбора УСПРС (18.2.2015) & Форум београдских гимназија: Др Вербић на поправном (17.2.2015)

На поправни би можда требало да иду и колеге из гимназија јер се титула доктора пише испред имена, а не презимена. 🙂 Но, можда и грешимо, правопис нам струка није. 🙂 Такође нам ни медицина струка није, иако нам (биолозима) блиска јесте (ми ту дођемо, је л’ те као нека база), па није изненађујуће што до сада нисмо знали да је тамјан врста дроге. А јесте, тврди докторка Нада Мацура:

Осим што се појавила нова врста дроге, појавио се и нови малвер:

Popular science: The World’s Most Sophisticated Malware Ever Infects Hard Drive Firmware (17.2.2015)

Осим што могу да нашкоде нашем компјутеру, хакери могу да нашкоде и нашем банковном рачуну:

Вести.нет: Чувајте своје кредитне картице: Ево како могу да вас покраду на нов начин! (12.2.2015)

Наши банковни рачуни су већ прилично стањени и без иновативних начина поткрадања. Због тога и сав овај штрајк, који се претворио у полуштрајк. О томе, Ивана Бошњак Бошњак:

Дневник једне учитељице – Ивана Бошњак Бошњак: Док се министар не закуне (18.2.2015)

Оно у шта се тренутно министар куне, нов је закон о уџбеницима.

Прва српска телевизија: Вербић: Новим законом до квалитетнијих уџбеника (18.2.2015) & Актер: Транспарентношћу против корупције у издаваштву (18.2.2015)

Ми немамо да вам понудимо баш уџбеник, али водич за вас имамо – како да препознате лош научни текст:

IFL Science: A Rough Guide To Spotting Bad Science (4.1.2015)

Да нам је просветни систем лош, није потребан водич да нам то каже. 🙂 Наместо тога, реч дајемо Владимиру Маровићу:

Блог – Кључне кости: Владимир Маровић: Просветни и научни прекаријат (17.2.2015)

Добро у нашем школству су примери добре праксе:

b92: „Спортом против насиља“ у Сомбору (18.2.2015)

У Сомбору се деловало спортом против насиља, а у Бањалуци ћевапима против брзе хране. Бањалучанка Јелена каже да је економичније и – здравије. 🙂

021.рс: Ћевапи затворили Мекдоналдс у Бањалуци (16.2.2015)

И да хранљиво и завршимо:

Вести.нет: Запрепастите госте: Ево како да скувате јаје тако да жуманце буде споља! (14.2.2015)

Кад је све наопачке, што не би и јаје. 🙂 Ето предлога за сутрашњи доручак, а осим њега рано ујутру (око осам) очекујете тестове за школско такмичење овде на Биолошком блогу.

Једно образовање – једна истина

Кликом на слику постаће интерактивна.

Шта данашња деца неће никада видети? Можда само у галерији коју смо одабрали за почетак:

Домино магазин: 20 ствари које данашњи клинци никада неће схватити (12.11.2014)

Оно што клинци схватају можда боље него ми одрасли је рад на компјутеру. Мада није баш ни да ми не знамо ништа; многи наставници и те како користе компјутере у настави. Да бисмо то у сиромашној земљи, каква је Србија, могли да радимо, неопходно је да на интернету можемо да нађемо бесплатне ресурсе. Ево десет таквих за наставнике наука:

Edutopia: Ten Websites for Science Teachers (7.2.2012)

Ми овакве, бесплатне, сајтове називамо слободним, што је последица буквалног превода са енглеског језика (free). О таквим софтверима збори колега Горан Јовишић:

b92: Слободан софтвер у настави (3.2.2015)

Наишли смо на још један занимљив интервју. Овог пута интервју је дала професорка Дубравка Стојановић:

О радио: Нит За Бит: Дубравка Стојановић, историчарка (11.2.2015)

Наше образовање је ужасно монолитно и антиплурално, навикли смо на једну истину, да нам отац или наставник у школи кажу шта треба да мислимо.

Исти проблем наводи и следећи текст:

Облак знања за учитеље: Ново образовање – из другог угла (3.9.2014)

Наши ђаци, напросто, уче некритички. Заправо како уче објашњава Боба Недић:

Блог – Клотфркет: Како и зашто учи ђак у Србији (1.8.2014)

А да би то учење било што успешније:

Блог – Кутак за нас: Степенице успешног учења (19.8.2014)

Према неким ауторима, да би учење било успешно, потребно је изградити радне навике код детета.

Вечерње новости: Радним навикама до сигурне петице (15.9.2014)  & Предшколци са осмехом: Радне навике се уче кроз игру, а награђивање труда мотивише (25.8.2013) & РТВ: Када се развијају радне навике (28.1.2015)

Радом стићи до резултата – то би заиста било нешто ново у Србији, а можда и не толико практично за припрему за живот који следи. Другим речима, у накарадном друштву можда треба очекивати школу какву замишља мали Перица. Или можда ипак не?

Дневник једне учитељице – Ивана Бошњак Бошњак: Како мали Перица замишља школу… (10.5.2014)

А једном ће мали Перица одрасти и кренути на факултет. За тај део задужена је помоћник министра Зорана Лужанин:

Зелена учионица: Лужанин: Подићи квалитет високог образовања (15.2.2015)

Кућа се зида на темељима, приметили бисмо ми, а тешко је очекивати квалитет у вишем школству, ако га нема у нижем. Но, пуштамо мудрије главе да о томе мисле, а ми вас поздрављамо за данас.

Виртуелна кафа и штрикање – интервју са Бобом Недић

Још један дневнички запис…

Блог – Клотфркет: Дневник просветног радника, јесен 2014. (20.9.2014)

…потврдио је оно што сам (Методичар) давно још закључио гледе Љубинке Бобе Недић, наставника енглеског језика и књижевности у Економско-угоститељској школи „Слободан Минић“ у Аранђеловцу; то је наставник (професор, како хоћете) који има шта да каже о образовању у Србији. Њени бритки (схватите ово у сваком смислу) текстови непогрешиво погађају болне тачке нашег школства, што је уочио и много познатији блогер од мене, под псеудонимом Ахмед Нурудин, који ју је позвао да гостује на b92:

b92: Дневник просветног радника, октобар 2023. (17.7.2014)

Ја сам је позвао, по већ старом свом обичају, на виртуелну кафу. 🙂

Твоји текстови су прилично критички усмерени ка свему ономе што карактерише наш образовни систем. Шта би ти издвојила као приоритетне проблеме наше просвете?

Наш образовни систем ми личи на шкрипави, ољускани шинобус, постављен на јапанске брзе пруге. Једноставно, неко је у једном тренутку поставио превисоке циљеве, јер је негде видео да су ти циљеви баш дивни, а да при том уопште није узео у обзир каквим средствима располажемо да бисмо до тих циљева стигли. Пустили су нас у пренатрпану просторију, а нису нам упалили светло. И ми сад тумарамо, налећемо на комаде намештаја, пуне су нам ноге модрица, и то већ почиње да нас нервира.

Наш образовни систем ми личи на шкрипави, ољускани шинобус, постављен на јапанске брзе пруге.

Приоритетни проблеми су лоши наставни програми, често неразумљиви уџбеници, превелики број наставних предмета, премало слободних шестих и седмих часова за неке лепе додатне активности, минимизирана васпитна улога школе, све лошија селекција кадрова (што због непотизма и политичких притисака, што због немотивисаности квалитетног кадра за рад у просвети), бесмислен начин спровођења стручног усавршавања, лоша техничка опремљеност многих школа, неспремност на инклузију која нас је задесила, и неке силне новотарије за које „не знамо чему служе, а уз то и не раде“.

О срамно ниској плати, беспризорном смањењу плате, чињеници да може јавно да нас критикује и онај са три разреда основне школе и исто толико зуба у глави, погрешном начину укључености родитеља у рад школе, не бих овом приликом – нисам попила лек.

Има ли нешто што би похвалила? 🙂

Наравно. Похвалила бих све предане колеге које Министарство и заводи још увек нису успели да обесхрабре, и који и даље са много љубави и знања раде свој посао, не обазирући се претерано на нове смернице. Разлог необазирању није неспремност на иновације, него препознавање недоречености и бесмисла у појединим захтевима. На таквим људима почива овај систем, али се бојим да толику борбу с ветрењачама плаћају својим здрављем.

У једном тексту си критиковала и колеге који не могу да се ослободе сопственог „затвора“, односно које се и поред Стручног упутства о смањењу администрације (а које је потписао министар) држе старог, непотребно обимног писанија, плашећи се некакве одмазде. Да ли је то оно што највише замераш колегама или има нешто друго што сматраш неопростивим грехом просветара?

Неопростивим грехом било ког човека, а нарочито образованог и мислећег, а још више оног ко учествује у формирању младих људи, сматрам бескичменост. Знам да нас ви, биолози, све од реда сврставате у кичмењаке, али вас, у пренесеном значењу, реалност демантује. С којим правом очекујемо поштовање од ученика, ако немамо самопоштовање? Замерам и мрзовољу. Мислим да ђацима падне мрак на очи кад им неко мрзовољан уђе у учионицу. Недостатак радозналости је такође поражавајућа за просветног радника. Мора да поседује унутрашњу мотивацију за стицањем нових знања, читањем, праћењем трендова у музици, кинематографији. Мора да зна шта актуелне генерације одушевљава, а шта им иде на живце. Не можете успешно подучавати, ако не умете да се ставите у кожу својих ђака. Наглашавам, мислим на интерну, а не екстерну мотивацију. 😉

Kакво мишљење имаш о портфолију?

У нашим условима не видим смисао портфолија, осим уколико неко не жели да напредује и стиче педагошка звања. Док се запошљава „буразерски“, а не по портфолију, док не постоји права берза просветних радника, док нема могућности да одем на једно полугодиште у неку другу земљу и предајем тамо у некој школи, док „радио, не радио, свира ти радио“, заиста не видим чему портфолијо заиста служи. Разумем колеге које му се не радују.

Како би ти проценила рад било ког наставника? Другим речима, имаш ли неки „рецепт“ за квалитетнију и ефикаснију екстерну евалуацију?

Просветним језиком речено, држава је успоставила механизме за проверавање наших циљева, док исходе нико не проверава. Због тога је и даље најуспешнији колега са лепим рукописом, чији је дневник ко руком извезен, који има дивно разврстану педагошку документацију у фасциклама дугиних боја, и који клима главом с осмехом. Требало би да је најуспешнији колега чији ђаци покажу највећи напредак у знању, мерен у односу на иницијални тест при уписивању у пети разред основне, односно први средње школе. Не би било фер, нарочито у средњим школама, да се тај напредак мери једнообразним тестом на нивоу државе, јер не крећемо сви са исте полазне тачке. Такође би успешним наставником требало сматрати и онога на чије би часове долазили ђаци и кад не би било уписивања одсутних ученика. Рад се никако не би смео мерити средњом оценом успеха ученика, јер више не би било врлодобрих ђака.

Похвалила бих све предане колеге које Министарство и заводи још увек нису успели да обесхрабре, и који и даље са много љубави и знања раде свој посао, не обазирући се претерано на нове смернице.

Нажалост, ‘екстерна евалуација’ се у томе не би снашла, ако би овакве школске управе и даље биле њени носиоци. Тамо раде неки људи који говоре неким другим језиком, мени непознатим. Сумњам и у њихове мотиве.

Неизбежно питање – шта мислиш уопште о екстерној евалуацији? 🙂 И даље, о Школским управама, Заводима итд – да ли би требало другачије организовати ове институције?

Екстерна евалуација је донекле оправдана (али, озбиљно модификована!), а постаће непотребна када се уведу наставнички факултети са високим прагом знања на упису, и озбиљни тестови личности при пријему наставника у радни однос. Још један предуслов је и да се укину могућности слободног тумачења свега и свачега. Држава мора бити потпуно доречена у свим својим захтевима.

Школске управе су се претвориле у инквизицију, и изгубиле саветодавну улогу. Неопходно је вратити предметне саветнике и забранити заснивање сталног радног односа у ШУ. Тамо треба да се ротирају људи из наставе, на две или четири године, а да се онда враћају у наставу.

Школске управе су се претвориле у инквизицију, и изгубиле саветодавну улогу.

Заводи су држава у држави. Настали су као последица нечије личне визије, да не кажем хира. Лична визија је у суштини сјајна ствар, и нема друштвеног напретка без великих појединаца – визионара. Чини ми се да ови наши нису били баш велики. Ту се, такође, опет јавља проблем кадрова. Тамо раде они који су били уз власт у тренутку формирања завода. Мислим да се људи из непосредне наставе морају много више укључивати у све институције које се баве образовањем, у све послове, доношење одлука и сл.

И много ти хвала што ме ниси питао за мишљење о Националном просветном савету, јер, као што рекох, нисам попила лек. 😉

Могу ли се евалуирати наставнички блогови? Да ли би ти ту направила неке поделе између оваквих и онаквих? 🙂

Све се може евалуирати. Ако мислиш на системску евалуацију, не бих евалуирала блогове, већ интерактивне сајтове намењене ученицима. Ако мислиш на моју личну процену, пошто као наставник енглеског језика знам шта значи блог, и како је реч настала, ценим блогове са ауторским текстовима, јасним порукама, текстовима који ће бар мало усталасати нечије „сиве ћелије“. Они бла-бла-трућ су ми незанимљиви и не пратим их.

Шта мислиш о Фејсбук групама намењеним размени искуства колега?

Што је назив групе прецизнији, то више знаш шта можеш да очекујеш. Ако је група намењена стицању лиценце, ваљда тамо о томе причају. Ако је о наставним листићима из Природе и друштва, ваљда и дискусија иде у смеру размене материјала и искустава. Међутим, ако је група типа ‘ћаскаонице’, не треба очекивати не знам какве стручне размене искустава. Такве групе заиста пресликавају просечну зборницу. Свега има – и оних што размењују рецепте, и што доносе луковице за цвеће, и што препричавају Фарму, и што се стално буне, и што се само директору љубазно осмехују… Свега! 🙂

„Позитивна просветарска група“ настала је као „противтежа“ другим просветарским групама на Фејсбуку (којима доминирају тзв. „хејтери“, односно „тролови“) и са циљем да се примедбе на наш образовни систем износе конструктивно. Колико су покретачи ове групе успели у својој намери?

Ја сам велики противник цензурисања мишљења, али и тона којим је мишљење изнето, осим ако није увредљив. Хејтери ми не сметају, а тролови ми сметају ако су баш много досадни. Пратећи Позитивну групу, али и ове друге, за које не мислим да су негативне, не примећујем да се постигла нека нарочита конструктивност. Конструктивних појединаца има и тамо и овамо. Међутим, морам признати да су ове друге групе врцавије.

И пошто је ово Биолошки блог, морам да те питам за крај да ли и ти мислиш да је биологија божанствена наука? 🙂

Веровао или не, моји омиљени предмети током школовања били су биологија, математика и српски језик, и то баш тим редоследом. Завршила сам енглески само зато што ми је био већи изазов да завршим нешто што мање волим. Значи, биологија је најбожанственија од свих божанствених наука. 🙂

Хвала ти на овоме и хвала на кафи. 🙂

Интервју са Зораном Милојевићем

Зоран Милојевић је човек који „руши зидове“, а иначе наставник рачунарства и информатике у Економско трговинској школи у Бору. Он је и „двоструки“ директор, али не школе, већ центара који се баве образовањем. Вама је сигурно познат Образовно креативни центар из Бора који прави фантастичне семинаре, а који су допринели да се добар број добрих наставника окрене интернету као ресурсу за подучавање и стицање знања. То није једино што је Зоран радио и што ради, али је и то било довољно да га ја (Методичар) позовем на виртуелну кафу. 🙂

Моје лично мишљење је да си направио једну мини-револуцију у образовању својим семинаром „БТФ у настави“, јер је он био „окидач“ за настанак бројних блогова колега (па и овога). Да ли си поносан?

Поносан јесам, али не на тај мој успех, већ на успех наставника који су направили своје блогове. То је очигледан пример стручног усавршавања наставника, пример који има конкретан производ на коме наставници раде ево већ неколико година након семинара. Да бисте написали један квалитетан блогпост, треба ипак да одвојите неко време и да мало истражујете, а то и те како доприноси усавршавању наставника, јер сурфујући нетом наилазимо на стварно корисне ствари које нам значе. „БТФ“ је био револуција, која је мени отворила један потпуно нови свет. Након тих семинара моји налози на друштвеним мрежама били су богатији новим образовним ресурсима које су креирали и дан данас креирају наставници. Семинар „БТФ у настави“ је заслужан за многе ствари, а једна од њих је и та да је извукао на интернет велики број наставника, пре свега како би се стручно усавршавали.

Да ли сматраш да се до сада накупила „критична маса“ образовних блогова, да већ можемо да говоримо о некаквој категоризацији на добре и лоше?

Да, можемо да говоримо о добрим и лошим блоговима. Није потребана велики број блогова за такву поделу, јер данас просечан конзумент интернета нема превише времена и углавном посећује оне странице за које сматра да су квалитетне. Ма колико примамљиво звучао наслов блогпоста као објава на Фејсбуку или Твитеру, не кликћем на њега, јер ме је аутор у претходних неколико пута разочарао. На нету се поверење веома брзо губи, али није тешко и да се изгради, јер се квалитет стварно брзо прошири.

Шта би, по твом мишљењу, било мерило успеха једног блога? Посећеност?

Посећеност никако. То може и те како да значи, али није никакво мерило. Успех блога је да „своје“ текстове може да материјализује. Под овим уопште не мислим на новац, већ на то да може да окупи људе са истим размишљањима, идејама, да покрене на акцију, да оно о чему блог пише буде реализовано ван интернета. Блог је само начин да мишљења аутора прочита већа публика, то је као огроман мегафон. Посета је добра да вас чује више људи, али шта након тога? Прочита, лајкује или подели и оде даље. Док са друге стране, ако након прочитаног блог поста „скине“ презентацију коју сте поставили или радне листове или се одушеви методом и убаци је у припрему за час, па све то примени на свом часу, е то је успех блога. А посебно је добро када се све то лепо примени у учионици и онда долазимо до квалитетнијег часа, наставе, образовног система – то је успех блога. Ако имате блог са 10 000 посета, али ниједну акцију након тога и блог са 100 посета али су 2-3 наставника искористила знање са блога и применила у учионици, очигледно је који блог је успешнији.

Које грешке аутори образовних блогова најчешће праве?

Основна грешка је та што нису аутори. 🙂 На самом семинару, а и касније, стално инсистирамо на ауторству и оргиналности. То је оно што ће вас издвојити од осталих. Наравно, није ништа лоше ако се неки текст преузме са неког страног блога, преведе и објави уз навођење извора. То је сасвим у реду. Може се преузети и пост на истом језику, али то никако није блог. Постоје такви системи, али они се називају агрегатори блог постова. Један од таквих агрегата је „Едублогодак“, који сакупља чланке скоро свих образовних блогова у Србији. Посета је огромна, али тај систем нема свог аутора, то је машина. Блогови који преносе чланке других блогова и сајтова су такође такви системи, само што нису аутоматизовани, не ради то софтвер као код „Едублоготка“, већ то ради човек, односно тзв. аутор блога. Да ме не бисте погрешно разумели, немам ништа против таквих система, одлични су јер ми можемо да пратимо само једну адресу и да добијамо све информације о некој теми, али то нису блогови; блогови морају да објављују постове својих аутора.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања. То је одлично за све стране, аутори копираних блог постова добијају на популарности, а постови на читаности и то је сасвим у реду, јер је мегафон још већи. 🙂 Онај ко то ради добија посету на свом сајту, јер дневно може да сакупи велики број таквих текстова, много више него што сам може да напише, тако да је и он у добитку. Сви су на добитку, али на губитку је креативност и даљи развој блогосфере, јер делује нам да имамо пуно блогова, а у ствари мало блог постова, који се међусобно деле. Много је боље за развој блогосфере да аутор седне и напише квалитетан блог пост, него да преузме други.

Какво је твоје мишљење о Фејсбук групама намењеним наставницима?

Уууууу… то је феноменалан ресурс који се појавио. Не само код нас, него уопште у наставничком свету. Фејсбук групе су такво оличење наше просветне сцене, да они који се баве анализом наставника у Србији са лакоћом из било ког кафића могу да направе анализу какву год желе. Не морате да улазите у школе, буквално све је исто као у тим ФБ групама. Као и у зборници имате неколико категорија наставника. Најгласнији су они који најмање вреде, јер морају некако да дођу до изражаја, буквално на све што се дешава у зборници имају коментар, по правилу негативан и критичан. Када им се супротставите, удружују се јер су појединачно слаби и онда подржавајући једни друге врше притисак. Исто као и у зборници имате и оне наивне који мисле да ће се њихова реч чути, који у ствари лепо и паметно причају, али буду угушени од контраша. Нађе се ту и неки синдикалиста, који по неком неписаном правилу мора да се јави, иако више не верује свом синдикату, а и није сигуран у руководство, но ипак зна да може да изађе из анонимности ако каже нешто против било које мере директора, односно система. Није битно да ли је добра или лоша, битно да је против. Такође имате и оне настанвике који су баш равнодушни, ништа их не интересује, у зборници, тј. ФБ групи су чисто да прочитају нешто ново, углавном питања око смањења плате. И највећи проценат као и у зборници чине они који су квалитетни наставници, имају шта да кажу, да аргументовано продискутују, дају конкретне и сврсисходне предлоге, коментаре, али убрзо виде да то све нема ефеката па одустану. Повуку се и понекад испрате нешто, ретко кад прокоментаришу, оду да се баве својим послом. Фејсбук групе су супер. 🙂

Твитер је изгледа нашим наставницима најмање близак. Које је твоје тумачење, зашто је то тако?

Твитер је сервис који своју пуну снагу добија путем паметних телефона, не преко рачунара. То је један од разлога зашто се није „примио“, а други је тај што Фејсбук задовољава све комуникативне потребе наставника. Твитер је најбржи алат за пренос информација, али на нашим конференцијама, састанцима, округлим столовима и разним седницама образовних тела нико не твитује. Тога нема, а наставницима није неопходна тренутна информација, већ је довољно да то касније прочитају на Фејсбуку или сајту МП. Како знам да наш министар чита блогове, претпостављам и овај „биолошки“? Он је твитераш био и пре ове функције. Можда ћемо ускоро моћи да добијамо и неке брзе инфорамције из кабинета. 🙂

Да те не питам само на тему твог првог семинара, пошто радиш и друге. Па, ипак, семинари Образовно-креативног центра нису прошли акредитацију, иако сам лично чуо много колега који хвале те семинаре. Како би ти коментарисао тренутно важеће критеријуме за избор и да ли би их и како променио?

Семинари ОКЦ-а нису прошли акредитацију зато што Завод и ја немамо исту слику о онлајн семинарима. Ми радимо само онлајн семинаре, да не наводим разлог зашто је то бољи вид стручног усавршавања од офлајн семинара, али ЗУОВ уопште не интересују онлајн семинари. У садашњем Правилнику о стручном усавршавању нема ни слова о онлајн стручном усавршавању, једино се помињу у Конкурсу за акредитацију. Наша визија се није поклопила са њиховом и нису желели да нам акредитују семинаре. Али занемаримо ту чињеницу, не ради само ОКЦ онлајн семинаре; има и других организација, само је велика штета што имамо једну институцију која уопште нема жељу да развија наш образовни систем. Не знам шта они мисле да у називу значи „унапређивање“, али за мене то много значи, много очекујем од неког ко се бави унапређивањем. Ми смо дошли у ситуацију да учесници наших семинара две године за редом добијају награде на конкурсу који организује управо тај Завод. Конкурс се зове „Сазнали на семинару и применили у пракси“. Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно. Па баш је циљ семинара да се научено примени у учионици и сви наши семинари су такви… Али нису по правилима (који за онлајн семинаре не постоје). Да не дужим, једноставно је чудно да имате једну организацију као што је ОКЦ, која је издала око 6500 Уверења за око 4000 наставника, која има стално запослене раднике који се баве стручним усавршавањем, ауторе и модераторе семинара који су о онлајн стручном усавршавању учили од наставника из Немачке, организацију која је развила своју интерну школу за креирање квалитетних онлајн семинара и као тавку је не позовете и макар питате: како сте то урадили? Хајде да заједно омогућимо наставницима квалитетно стручно усавршавање. За мене је то унапређивање, када видите да неко нешто добро ради… Питајте га како – може да помогне.

Наши семинари нису прошли акредитацију у Србији, али нам је десет онлајн семинара акредитовао Национални Савјет за образовање Црне Горе. Сва срећа па интернет нема границе. 🙂

Што се тиче система стручног усавршавања, то је много комплекснија прича него што сада делује. Једноставно не може се никаквим репресалијама или условљавањем, бодовима, лиценцом вршити стручно усавршавање. То није начин, није природно, јер ако желите да неко у нечему буде бољи, не можете га натерати, он то мора сам да жели. Овај систем је потпуно погрешан, јер се заснива на покушају казне лоших, а не на награђивању добрих. Није лоше да лош буде кажњен, али је код нас то немогуће. Прост пример је тренутна ситуација: шта ће се десити са наставницима који немају довољан број бодова у петогодишњем циклусу? Ево, 31. августа је истекао тај рок, видећемо ко ће остати без лиценце.

Једном смо ти и ја причали о мотивацији наставника да похађају семинаре. Да ли бодови које добијамо имају улогу због које су и уведени?

У образовном систему Србије има наставника којима бодови нису битни. Скоро сам писао о томе на блогу, на нашим семинарима су били такви наставници, а сигуран сам и на осталим. То су светле тачке и такви наставници треба да буду модели за стручно усавршавање. Ми из ОКЦ-а имамо такву базу и покушаћемо са тим наставницима да остваримо неку сарадњу да покушамо да нађемо најбољи модел који ћемо представити министарству. Нажалост има и оних наставника који иду само на семинаре због бодова. За такве наставнике то је потпуно бачен новац, али буквално. Ја сам сигуран да сви надлежни то знају али да немају решење, да ћуте и правдају се извештајума реализатора семинара да су ти наставници били, седели, одслушали и потписали се. Бодови буквално ништа не говоре, а поготову не о квалитету стручног усавршавања наставника. Примери су невероватни, али ево једног свежег: на нашим семинарима да бисте стекли услов за Уверење треба да имате 60% тачно урађених тестова, задатака, радионица. Било је случајева да наставници нису освоји 60, већ 40 или 45 и нису добили Уверење. Ти су људи нешто радили, читали и решавали тестове и задатке, али нису добили Уверење. Са друге стране имате ситуацију да су наставници дежурали на завршном испиту за осмаке и да су добили Уверење са неколико сати. Па ко се више стручно усавршавао? Бодови су буквално неефикасни.

Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно.

На жалост ми се морамо прилагођавати Правилнику, па ћемо и на нашим неакредитованим семинарима издавати Уверења, која неће моћи да се рачунају у акредитоване бодове, али ће моћи у остале облике стручног усавршавања, јер штета је да их наставници не добију. Мада сам сигуран да ће сви доћи првенствено због знања, а не због Уверења.

Моје мишљење је да бодове са семинара треба избацити. Шта би ти радо избацио из нашег образовног система? 🙂

Не знам колико меморије имаш на хостингу где хостујеш блог, јер ако бих ти детаљно одговорио на ово питање, било би проблематично. 🙂 Шалим се, наравно. Можда бих више ствари убацио него што бих избацио, али прво што ми пада на памет, избацио бих оцене и предаваче. За квалитет наставе су оцене погубне, много више одмажу него што помажу, а предаваче бих заменио модераторима наставе. Те две ствари квалитетно уведене у наш образовни систем дефинитивно би довеле до побољшања знања и вештина ученика.

И пошто је ово Биолошки блог, морам да те питам да ли и ти мислиш да је биологија најбоља наука? 🙂

Моја прва асоцијација на биологију је час из основне школе. За време одмора ушли смо у кабинет биологије, па како сам ја био редар, реших да обришем таблу пре него што наставница дође. На табли је био цртеж ћелије листа, баш лепо и све детаљно нацртан; онако лист, па као увећана ћелија. Ја не обратим много пажњу на то, видим неки цртеж, али га свеједно обришем. Када дође наставница, ухвати се за главу и пита ко је обрисао. Ја се јавим и она закука како је то цртала 4-5 сати и да ми неку књигу да ја то поново нацртам. Наравно да сам се мучио цео дан, толико брисао да умало таблу нисам истањио и наравно на крају ни на шта није личило. Наравно да је биологија најбоља наука!!!

Схватићу ово као потврдан одговор, а теби хвала Зоране на овој (недељној) виртуелној кафи.