Сајт за наставнике биологије

Чланци означени са „интервју“

Виртуелна кафа и штрикање – интервју са Бобом Недић

Још један дневнички запис…

Блог – Клотфркет: Дневник просветног радника, јесен 2014. (20.9.2014)

…потврдио је оно што сам (Методичар) давно још закључио гледе Љубинке Бобе Недић, наставника енглеског језика и књижевности у Економско-угоститељској школи „Слободан Минић“ у Аранђеловцу; то је наставник (професор, како хоћете) који има шта да каже о образовању у Србији. Њени бритки (схватите ово у сваком смислу) текстови непогрешиво погађају болне тачке нашег школства, што је уочио и много познатији блогер од мене, под псеудонимом Ахмед Нурудин, који ју је позвао да гостује на b92:

b92: Дневник просветног радника, октобар 2023. (17.7.2014)

Ја сам је позвао, по већ старом свом обичају, на виртуелну кафу. 🙂

Твоји текстови су прилично критички усмерени ка свему ономе што карактерише наш образовни систем. Шта би ти издвојила као приоритетне проблеме наше просвете?

Наш образовни систем ми личи на шкрипави, ољускани шинобус, постављен на јапанске брзе пруге. Једноставно, неко је у једном тренутку поставио превисоке циљеве, јер је негде видео да су ти циљеви баш дивни, а да при том уопште није узео у обзир каквим средствима располажемо да бисмо до тих циљева стигли. Пустили су нас у пренатрпану просторију, _10462907_1433849276892631_7600109214838523639_nа нису нам упалили светло. И ми сад тумарамо, налећемо на комаде намештаја, пуне су нам ноге модрица, и то већ почиње да нас нервира.

Наш образовни систем ми личи на шкрипави, ољускани шинобус, постављен на јапанске брзе пруге.

Приоритетни проблеми су лоши наставни програми, често неразумљиви уџбеници, превелики број наставних предмета, премало слободних шестих и седмих часова за неке лепе додатне активности, минимизирана васпитна улога школе, све лошија селекција кадрова (што због непотизма и политичких притисака, што због немотивисаности квалитетног кадра за рад у просвети), бесмислен начин спровођења стручног усавршавања, лоша техничка опремљеност многих школа, неспремност на инклузију која нас је задесила, и неке силне новотарије за које „не знамо чему служе, а уз то и не раде“.

О срамно ниској плати, беспризорном смањењу плате, чињеници да може јавно да нас критикује и онај са три разреда основне школе и исто толико зуба у глави, погрешном начину укључености родитеља у рад школе, не бих овом приликом – нисам попила лек.

Има ли нешто што би похвалила? 🙂

Наравно. Похвалила бих све предане колеге које Министарство и заводи још увек нису успели да обесхрабре, и који и даље са много љубави и знања раде свој посао, не обазирући се претерано на нове смернице. Разлог необазирању није неспремност на иновације, него препознавање недоречености и бесмисла у појединим захтевима. На таквим људима почива овај систем, али се бојим да толику борбу с ветрењачама плаћају својим здрављем.

У једном тексту си критиковала и колеге који не могу да се ослободе сопственог „затвора“, односно које се и поред Стручног упутства о смањењу администрације (а које је потписао министар) држе старог, непотребно обимног писанија, плашећи се некакве одмазде. 576932_494173387260367_1403537306_nДа ли је то оно што највише замераш колегама или има нешто друго што сматраш неопростивим грехом просветара?

Неопростивим грехом било ког човека, а нарочито образованог и мислећег, а још више оног ко учествује у формирању младих људи, сматрам бескичменост. Знам да нас ви, биолози, све од реда сврставате у кичмењаке, али вас, у пренесеном значењу, реалност демантује. С којим правом очекујемо поштовање од ученика, ако немамо самопоштовање? Замерам и мрзовољу. Мислим да ђацима падне мрак на очи кад им неко мрзовољан уђе у учионицу. Недостатак радозналости је такође поражавајућа за просветног радника. Мора да поседује унутрашњу мотивацију за стицањем нових знања, читањем, праћењем трендова у музици, кинематографији. Мора да зна шта актуелне генерације одушевљава, а шта им иде на живце. Не можете успешно подучавати, ако не умете да се ставите у кожу својих ђака. Наглашавам, мислим на интерну, а не екстерну мотивацију. 😉

Kакво мишљење имаш о портфолију?

У нашим условима не видим смисао портфолија, осим уколико неко не жели да напредује и стиче педагошка звања. Док се запошљава „буразерски“, а не по портфолију, док не постоји права берза просветних радника, док нема могућности да одем на једно полугодиште у неку другу земљу и предајем тамо у некој школи, док „радио, не радио, свира ти радио“, заиста не видим чему портфолијо заиста служи. Разумем колеге које му се не радују.10445552_10204079640812646_2103448458969504204_n

Како би ти проценила рад било ког наставника? Другим речима, имаш ли неки „рецепт“ за квалитетнију и ефикаснију екстерну евалуацију?

Просветним језиком речено, држава је успоставила механизме за проверавање наших циљева, док исходе нико не проверава. Због тога је и даље најуспешнији колега са лепим рукописом, чији је дневник ко руком извезен, који има дивно разврстану педагошку документацију у фасциклама дугиних боја, и који клима главом с осмехом. Требало би да је најуспешнији колега чији ђаци покажу највећи напредак у знању, мерен у односу на иницијални тест при уписивању у пети разред основне, односно први средње школе. Не би било фер, нарочито у средњим школама, да се тај напредак мери једнообразним тестом на нивоу државе, јер не крећемо сви са исте полазне тачке. Такође би успешним наставником требало сматрати и онога на чије би часове долазили ђаци и кад не би било уписивања одсутних ученика. Рад се никако не би смео мерити средњом оценом успеха ученика, јер више не би било врлодобрих ђака.

Похвалила бих све предане колеге које Министарство и заводи још увек нису успели да обесхрабре, и који и даље са много љубави и знања раде свој посао, не обазирући се претерано на нове смернице.

Нажалост, ‘екстерна евалуација’ се у томе не би снашла, ако би овакве школске управе и даље биле њени носиоци. Тамо раде неки људи који говоре неким другим језиком, мени непознатим. Сумњам и у њихове мотиве.

Неизбежно питање – шта мислиш уопште о екстерној евалуацији? 🙂 И даље, о Школским управама, Заводима итд – да ли би требало другачије организовати ове институције?

Екстерна евалуација је донекле оправдана (али, озбиљно модификована!), а постаће непотребна када се уведу наставнички факултети са високим прагом знања на упису, и озбиљни тестови личности при пријему наставника у радни однос. Још један предуслов је и да се укину могућности слободног тумачења свега и свачега. Држава мора бити потпуно доречена у свим својим захтевима.

1382015_10200875970401761_464740507_nШколске управе су се претвориле у инквизицију, и изгубиле саветодавну улогу. Неопходно је вратити предметне саветнике и забранити заснивање сталног радног односа у ШУ. Тамо треба да се ротирају људи из наставе, на две или четири године, а да се онда враћају у наставу.

Школске управе су се претвориле у инквизицију, и изгубиле саветодавну улогу.

Заводи су држава у држави. Настали су као последица нечије личне визије, да не кажем хира. Лична визија је у суштини сјајна ствар, и нема друштвеног напретка без великих појединаца – визионара. Чини ми се да ови наши нису били баш велики. Ту се, такође, опет јавља проблем кадрова. Тамо раде они који су били уз власт у тренутку формирања завода. Мислим да се људи из непосредне наставе морају много више укључивати у све институције које се баве образовањем, у све послове, доношење одлука и сл.

И много ти хвала што ме ниси питао за мишљење о Националном просветном савету, јер, као што рекох, нисам попила лек. 😉

Могу ли се евалуирати наставнички блогови? Да ли би ти ту направила неке поделе између оваквих и онаквих? 🙂

Све се може евалуирати. Ако мислиш на системску евалуацију, не бих евалуирала блогове, већ интерактивне сајтове намењене ученицима. Ако мислиш на моју личну процену, пошто као наставник енглеског језика знам шта значи блог, и како је реч настала, ценим блогове са ауторским текстовима, јасним порукама, 1932216_10152668148694917_3190840153186168509_nтекстовима који ће бар мало усталасати нечије „сиве ћелије“. Они бла-бла-трућ су ми незанимљиви и не пратим их.

Шта мислиш о Фејсбук групама намењеним размени искуства колега?

Што је назив групе прецизнији, то више знаш шта можеш да очекујеш. Ако је група намењена стицању лиценце, ваљда тамо о томе причају. Ако је о наставним листићима из Природе и друштва, ваљда и дискусија иде у смеру размене материјала и искустава. Међутим, ако је група типа ‘ћаскаонице’, не треба очекивати не знам какве стручне размене искустава. Такве групе заиста пресликавају просечну зборницу. Свега има – и оних што размењују рецепте, и што доносе луковице за цвеће, и што препричавају Фарму, и што се стално буне, и што се само директору љубазно осмехују… Свега! 🙂

„Позитивна просветарска група“ настала је као „противтежа“ другим просветарским групама на Фејсбуку (којима доминирају тзв. „хејтери“, односно „тролови“) и са циљем да се примедбе на наш образовни систем износе конструктивно. Колико су покретачи ове групе успели у својој намери?

Ја сам велики противник цензурисања мишљења, али и тона којим је мишљење изнето, осим ако није увредљив. Хејтери ми не сметају, а тролови ми сметају ако су баш много досадни. Пратећи Позитивну групу, али и ове друге, за које не мислим да су негативне, не примећујем да се постигла нека нарочита конструктивност. 10153850_505621049544561_5961050962804419720_nКонструктивних појединаца има и тамо и овамо. Међутим, морам признати да су ове друге групе врцавије.

И пошто је ово Биолошки блог, морам да те питам за крај да ли и ти мислиш да је биологија божанствена наука? 🙂

Веровао или не, моји омиљени предмети током школовања били су биологија, математика и српски језик, и то баш тим редоследом. Завршила сам енглески само зато што ми је био већи изазов да завршим нешто што мање волим. Значи, биологија је најбожанственија од свих божанствених наука. 🙂

Хвала ти на овоме и хвала на кафи. 🙂

Advertisements

Интервју са Зораном Милојевићем

Зоран Милојевић је човек који „руши зидове“, а иначе наставник рачунарства и информатике у Економско трговинској школи у Бору. Он је и „двоструки директор, али не школе, већ центара који се баве образовањем. Вама је сигурно познат Образовно креативни центар из Бора који прави фантастичне семинаре, а који су допринели да се добар број добрих наставника окрене интернету као ресурсу за подучавање и стицање знања. То није једино што је Зоран радио и што ради, али је и то било довољно да га ја (Методичар) позовем на виртуелну кафу. 🙂

Моје лично мишљење је да си направио једну мини-револуцију у образовању својим семинаром „БТФ у настави“, јер је он био „окидач“ за настанак бројних блогова колега (па и овога). Да ли си поносан?

Поносан јесам, али не на тај мој успех, већ на успех наставника који су направили своје блогове. То је очигледан пример стручног усавршавања наставника, пример који има конкретан производ на коме наставници раде ево већ неколико година након семинара. Да бисте написали један квалитетан блогпост, треба ипак да одвојите неко време и да мало истражујете, а то и те како доприноси усавршавању наставника, јер сурфујући нетом наилазимо на стварно корисне ствари које нам значе. „БТФ“ је био револуција, која је мени отворила један потпуно нови свет. Након тих семинара моји налози на друштвеним мрежама били су богатији новим образовним ресурсима које су креирали и дан данас креирају наставници. Семинар „БТФ у настави“ је заслужан за многе ствари, а једна од њих је и та да је извукао на интернет велики број наставника, пре свега како би се стручно усавршавали.

Да ли сматраш да се до сада накупила „критична маса“ образовних блогова, да већ можемо да говоримо о некаквој категоризацији на добре и лоше?

Да, можемо да говоримо о добрим и лошим блоговима. tumblr_nbheojtePR1stnjvvo1_500 (Small)Није потребана велики број блогова за такву поделу, јер данас просечан конзумент интернета нема превише времена и углавном посећује оне странице за које сматра да су квалитетне. Ма колико примамљиво звучао наслов блогпоста као објава на Фејсбуку или Твитеру, не кликћем на њега, јер ме је аутор у претходних неколико пута разочарао. На нету се поверење веома брзо губи, али није тешко и да се изгради, јер се квалитет стварно брзо прошири.

Шта би, по твом мишљењу, било мерило успеха једног блога? Посећеност?

Посећеност никако. То може и те како да значи, али није никакво мерило. Успех блога је да „своје“ текстове може да материјализује. Под овим уопште не мислим на новац, већ на то да може да окупи људе са истим размишљањима, идејама, да покрене на акцију, да оно о чему блог пише буде реализовано ван интернета. Блог је само начин да мишљења аутора прочита већа публика, то је као огроман мегафон. Посета је добра да вас чује више људи, али шта након тога? Прочита, лајкује или подели и оде даље. Док са друге стране, ако након прочитаног блог поста „скине“ презентацију коју сте поставили или радне листове или се одушеви методом и убаци је у припрему за час, па све то примени на свом часу, е то је успех блога. А посебно је добро када се све то лепо примени у учионици и онда долазимо до квалитетнијег часа, наставе, образовног система – то је успех блога. Ако имате блог са 10 000 посета, али ниједну акцију након тога и блог са 100 посета али су 2-3 наставника искористила знање са блога и применила у учионици, очигледно је који блог је успешнији.

Које грешке аутори образовних блогова најчешће праве?

conocimiento-3Основна грешка је та што нису аутори. 🙂 На самом семинару, а и касније, стално инсистирамо на ауторству и оргиналности. То је оно што ће вас издвојити од осталих. Наравно, није ништа лоше ако се неки текст преузме са неког страног блога, преведе и објави уз навођење извора. То је сасвим у реду. Може се преузети и пост на истом језику, али то никако није блог. Постоје такви системи, али они се називају агрегатори блог постова. Један од таквих агрегата је „Едублогодак“, који сакупља чланке скоро свих образовних блогова у Србији. Посета је огромна, али тај систем нема свог аутора, то је машина. Блогови који преносе чланке других блогова и сајтова су такође такви системи, само што нису аутоматизовани, не ради то софтвер као код „Едублоготка“, већ то ради човек, односно тзв. аутор блога. Да ме не бисте погрешно разумели, немам ништа против таквих система, одлични су јер ми можемо да пратимо само једну адресу и да добијамо све информације о некој теми, али то нису блогови; блогови морају да објављују постове својих аутора.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања.

Имати блог и само копирати друге текстове није циљ образовног блоговања. То је одлично за све стране, аутори копираних блог постова добијају на популарности, а постови на читаности и то је сасвим у реду, јер је мегафон још већи. 🙂 Онај ко то ради добија посету на свом сајту, јер дневно може да сакупи велики број таквих текстова, много више него што сам може да напише, тако да је и он у добитку. Сви су на добитку, али на губитку је креативност и даљи развој блогосфере, јер делује нам да имамо пуно блогова, а у ствари мало блог постова, који се међусобно деле. Много је боље за развој блогосфере да аутор седне и напише квалитетан блог пост, него да преузме други.

Какво је твоје мишљење о Фејсбук групама намењеним наставницима?

Уууууу… то је феноменалан ресурс који се појавио. Не само код нас, него уопште у наставничком свету. Фејсбук групе су такво оличење наше просветне сцене, да они који се баве анализом наставника у Србији са лакоћом из било ког кафића могу да направе анализу какву год желе. Не морате да улазите у школе, буквално све је исто као у тим ФБ групама. Као и у зборници имате неколико категорија наставника. Најгласнији су они који најмање вреде, јер морају некако да дођу до изражаја, буквално на све што се дешава у зборници имају коментар, по правилу негативан и критичан. Када им се супротставите, удружују се јер су појединачно слаби и онда подржавајући једни друге врше притисак. Исто као и у зборници имате и оне наивне који мисле да ће се њихова реч чути, који у ствари лепо и паметно причају, али буду угушени од контраша. Нађе се ту и неки синдикалиста, који по неком неписаном правилу мора да се јави, иако више не верује свом синдикату, а и није сигуран у руководство, но ипак зна да може да изађе из анонимности ако каже нешто против било које мере директора, односно система. Није битно да ли је добра или лоша, битно да је против. Такође имате и оне настанвике који су баш равнодушни, ништа их не интересује, у зборници, тј. ФБ групи су чисто да прочитају нешто ново, углавном питања око смањења плате. И највећи проценат као и у зборници чине они који су квалитетни наставници, имају шта да кажу, да аргументовано продискутују, дају конкретне и сврсисходне предлоге, коментаре, али убрзо виде да то све нема ефеката па одустану. Повуку се и понекад испрате нешто, ретко кад прокоментаришу, оду да се баве својим послом. 10609520_913359462025825_6849473877224468459_nФејсбук групе су супер. 🙂

Твитер је изгледа нашим наставницима најмање близак. Које је твоје тумачење, зашто је то тако?

Твитер је сервис који своју пуну снагу добија путем паметних телефона, не преко рачунара. То је један од разлога зашто се није „примио“, а други је тај што Фејсбук задовољава све комуникативне потребе наставника. Твитер је најбржи алат за пренос информација, али на нашим конференцијама, састанцима, округлим столовима и разним седницама образовних тела нико не твитује. Тога нема, а наставницима није неопходна тренутна информација, већ је довољно да то касније прочитају на Фејсбуку или сајту МП. Како знам да наш министар чита блогове, претпостављам и овај „биолошки“? Он је твитераш био и пре ове функције. Можда ћемо ускоро моћи да добијамо и неке брзе инфорамције из кабинета. 🙂

Да те не питам само на тему твог првог семинара, пошто радиш и друге. Па, ипак, семинари Образовно-креативног центра нису прошли акредитацију, иако сам лично чуо много колега који хвале те семинаре. Како би ти коментарисао тренутно важеће критеријуме за избор и да ли би их и како променио?

Семинари ОКЦ-а нису прошли акредитацију зато што Завод и ја немамо исту слику о онлајн семинарима. Ми радимо само онлајн семинаре, да не наводим разлог зашто је то бољи вид стручног усавршавања од офлајн семинара, али ЗУОВ уопште не интересују онлајн семинари. У садашњем Правилнику о стручном усавршавању нема ни слова о онлајн стручном усавршавању, једино се помињу у Конкурсу за акредитацију. Наша визија се није поклопила са њиховом и нису желели да нам акредитују семинаре. 10437024_753610278029453_209906177310595201_nАли занемаримо ту чињеницу, не ради само ОКЦ онлајн семинаре; има и других организација, само је велика штета што имамо једну институцију која уопште нема жељу да развија наш образовни систем. Не знам шта они мисле да у називу значи „унапређивање“, али за мене то много значи, много очекујем од неког ко се бави унапређивањем. Ми смо дошли у ситуацију да учесници наших семинара две године за редом добијају награде на конкурсу који организује управо тај Завод. Конкурс се зове „Сазнали на семинару и применили у пракси“. Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно. Па баш је циљ семинара да се научено примени у учионици и сви наши семинари су такви… Али нису по правилима (који за онлајн семинаре не постоје). Да не дужим, једноставно је чудно да имате једну организацију као што је ОКЦ, која је издала око 6500 Уверења за око 4000 наставника, која има стално запослене раднике који се баве стручним усавршавањем, ауторе и модераторе семинара који су о онлајн стручном усавршавању учили од наставника из Немачке, организацију која је развила своју интерну школу за креирање квалитетних онлајн семинара и као тавку је не позовете и макар питате: како сте то урадили? Хајде да заједно омогућимо наставницима квалитетно стручно усавршавање. За мене је то унапређивање, када видите да неко нешто добро ради… Питајте га како – може да помогне.

Наши семинари нису прошли акредитацију у Србији, али нам је десет онлајн семинара акредитовао Национални Савјет за образовање Црне Горе. Сва срећа па интернет нема границе. 🙂

Што се тиче система стручног усавршавања, то је много комплекснија прича него што сада делује. Једноставно не може се никаквим репресалијама или условљавањем, бодовима, лиценцом вршити стручно усавршавање. То није начин, није природно, јер ако желите да неко у нечему буде бољи, не можете га натерати, он то мора сам да жели. Овај систем је потпуно погрешан, јер се заснива на покушају казне лоших, а не на награђивању добрих. Није лоше да лош буде кажњен, али је код нас то немогуће. Прост пример је тренутна ситуација: шта ће се десити са наставницима који немају довољан број бодова у петогодишњем циклусу? Ево, 31. августа је истекао тај рок, видећемо ко ће остати без лиценце.

Једном смо ти и ја причали о мотивацији наставника да похађају семинаре. Да ли бодови које добијамо имају улогу због које су и уведени?

У образовном систему Србије има наставника којима бодови нису битни. 10511177_730265993679336_5038575756762964142_nСкоро сам писао о томе на блогу, на нашим семинарима су били такви наставници, а сигуран сам и на осталим. То су светле тачке и такви наставници треба да буду модели за стручно усавршавање. Ми из ОКЦ-а имамо такву базу и покушаћемо са тим наставницима да остваримо неку сарадњу да покушамо да нађемо најбољи модел који ћемо представити министарству. Нажалост има и оних наставника који иду само на семинаре због бодова. За такве наставнике то је потпуно бачен новац, али буквално. Ја сам сигуран да сви надлежни то знају али да немају решење, да ћуте и правдају се извештајума реализатора семинара да су ти наставници били, седели, одслушали и потписали се. Бодови буквално ништа не говоре, а поготову не о квалитету стручног усавршавања наставника. Примери су невероватни, али ево једног свежег: на нашим семинарима да бисте стекли услов за Уверење треба да имате 60% тачно урађених тестова, задатака, радионица. Било је случајева да наставници нису освоји 60, већ 40 или 45 и нису добили Уверење. Ти су људи нешто радили, читали и решавали тестове и задатке, али нису добили Уверење. Са друге стране имате ситуацију да су наставници дежурали на завршном испиту за осмаке и да су добили Уверење са неколико сати. Па ко се више стручно усавршавао? Бодови су буквално неефикасни.

Учесници наших семинара су у првих три и добију награде баш од тог Завода. А онда не акредитују те семинаре за које су они дали награду ?!?!? Ја знам да свашта има у овом образовном систему, али ово је невероватно.

На жалост ми се морамо прилагођавати Правилнику, па ћемо и на нашим неакредитованим семинарима издавати Уверења, која неће моћи да се рачунају у акредитоване бодове, али ће моћи у остале облике стручног усавршавања, јер штета је да их наставници не добију. Мада сам сигуран да ће сви доћи првенствено због знања, а не због Уверења.

Моје мишљење је да бодове са семинара треба избацити. Шта би ти радо избацио из нашег образовног система? 🙂

Не знам колико меморије имаш на хостингу где хостујеш блог, јер ако бих ти детаљно одговорио на ово питање, било би проблематично. 🙂 Шалим се, наравно. Можда бих више ствари убацио него што бих избацио, али прво што ми пада на памет, избацио бих оцене и предаваче. За квалитет наставе су оцене погубне, много више одмажу него што помажу, а предаваче бих заменио модераторима наставе. Те две ствари квалитетно уведене у наш образовни систем дефинитивно би довеле до побољшања знања и вештина ученика.a_leaf_by_holgavision

И пошто је ово Биолошки блог, морам да те питам да ли и ти мислиш да је биологија најбоља наука? 🙂

Моја прва асоцијација на биологију је час из основне школе. За време одмора ушли смо у кабинет биологије, па како сам ја био редар, реших да обришем таблу пре него што наставница дође. На табли је био цртеж ћелије листа, баш лепо и све детаљно нацртан; онако лист, па као увећана ћелија. Ја не обратим много пажњу на то, видим неки цртеж, али га свеједно обришем. Када дође наставница, ухвати се за главу и пита ко је обрисао. Ја се јавим и она закука како је то цртала 4-5 сати и да ми неку књигу да ја то поново нацртам. Наравно да сам се мучио цео дан, толико брисао да умало таблу нисам истањио и наравно на крају ни на шта није личило. Наравно да је биологија најбоља наука!!!

Схватићу ово као потврдан одговор, а теби хвала Зоране на овој (недељној) виртуелној кафи.

Интервју са још једном учитељицом – Надом Шакић

1948071_10151979162247477_330426924_nКада сам (Методичар) је питао да каже нешто о себи, одговорила ми је да не воли да се промовише и да је довољно да напишем нешто о „Зеленој учионици“. Учитељица Нада Шакић, која ради у ОШ „Први мај“ у Владимировцу, један је од аутора овог успешног портала намењеног свим учесницима школског живота. Могу слободно да кажем да је постао једно од најзначајнијих (и свакако, веома посећених) веб-места и учитеља и наставника широм Србије, макар оних који желе да буду информисани – а информације које пружа веома су актуелне, занимљиве и разноврсне. Биолошки блог је овај сајт користио као референцу небројено пута. И да, кад кажем „успешног портала“ то није само моја жеља да будем уљудан. Према писању угледног часописа „PC Press“, овај сајт је био пети на листи најбољих од свих домаћих сајтова који се баве образовањем и науком. И то није једино признање. Но, да не хвалим више екипу која ради на овом сајту, те да скратим увод, замолио сам Наду да попијемо виртуелну кафу и да одговори на нека моја питања, од којих нису сва пријатна. 🙂 И ево како је то изгледало (Ивана (десно) није учествовала, само је прислушкивала 🙂 ):

Приметио сам да „Зелена учионица“ није наклоњена биологији (критика наводно тешких питања баш из овог предмета на проби завршног испита, у тестовима опште културе нити једно биолошко питање итд). Откуд такав став према биологији? 🙂

То што нема много текстова о биологији не значи да јој „Зелена учионица“ није наклоњена. Једноставно смо преносили све оне информације о питањима на завршном испиту које су до нас долазиле, а које су се могле пронаћи и у другим медијима. Можда ниси приметио, али ФБ страница „Зелене учионице“ је у два наврата поделила вашу ФБ страницу, чиме смо показали да нам је биологија као предмет ипак блиска.animegreben (Small)

Како теби изгледа настава овог предмета у млађим разредима? Шта би ти ту мењала?

То је интересантно питање. Ја бих поново вратила Познавање природе и Познавање друштва, а избацила бих неке изборне предмете. Мислим да деца у нижим разредима основне школе недовољно науче из те две области.

Како би ти описала „Зелену учионицу“? Шта је циљ вашег рада?

Зелена учионица је настала сасвим случајно. Сајт је направио студент ФОН-а, Дарко Пантовић (иначе просветни радник), као Мастер рад. „Зелене учионица“ се данас на ФОН-у показује студентима као пример одличног сајта са великим бројем посета и пројекта који је од Мастер рада прерастао у нешто много више – интернет локацију на коју се у свом раду и жељи да увек имају актуелне информације ослања велики број просветних радника, не само у Србији. „Зелена“ у просеку има око 8.000 посета дневно. Тренутно нас је четворо у тиму и заједно радимо. Којим током ће даље ићи, видећемо…afiche_-_liderazgo_es_red_-_trabajo_en_equipos2

Пре извесног времена замерио сам да на блогу објавите и текст који је ненаучан и из сумњивих извора. Мој став је да наставници морају да имају одговорност и критеријум када пишу, па макар то био и блог. Какав ти став имаш према овоме?

Да, умели смо да објавимо неке текстове забавног карактера, што и данас радимо. Не желимо да текстови увек буду сувише озбиљни. Наравно, колеге ће знати да препознају текстове забавног карактера који служе само да их опусте и насмеју и оне који су ту да их информишу и помогну им у свакодневном раду са децом. Данас има толико текстовa, да ли за све можеш да кажеш да су сигурно тачни?

Да бисте имали посећен блог не морате да пишете сами, довољно је да будете занимљиви, актуелни и информативни, а понекад и мало „неозбиљни“.

Ни историја коју смо учили није иста, једно смо учили некад, а сасвим друго данас. Зар не мислиш да информације из науке понекад за циљ имају неку врсту пропаганде? Можда су фармацеутске куће најбољи пример… Па и Дарвинову теорију неки оспоравају. Оно што је данас истина већ сутра може постати застарела и одбачена теорија.amazing-hd-amazing-fossils (Small)

Углавном немате ауторске текстове, већ преузимате текстове других, што је у блогосфери и дозвољено и колегијално. Ипак, да ли ћете понудити и неки лични чланак или нећете мењати концепцију блога?

Има ауторских текстова (не мојих, не могу ја баш све 🙂 ). Постоје текстови Иване Бошњак Бошњак, Татјане Зотовић, Александре Цвјетић… Да, преузимамо и текстове са других блогова, али увек уредно наводимо извор.

Да бисте имали посећен блог не морате да пишете сами, довољно је да будете занимљиви, актуелни и информативни, а понекад и мало „неозбиљни“.

С обзиром да твој блог покрива веома широк опсег тема у вези са образовањем (политика, синдикат, закони, методика, педагогија итд) закључујем да прилично пратиш ситуацију у Србији. Како би ти описала оно што нам се у просвети дешава?

tumblr_n1tnkhUbjq1ts9khpo1_1280 (Small)Ситуација у просвети никад није била гора. Затрпани смо администрацијом на коју губимо велику количину времена и енергије, које бисмо могли на много бољи начин да утрошимо. Уместо да се максимално фокусирамо на ђаке и њихову едукацију, ми на часове одлазимо исцрпљени мислећи на то да ли смо попунили и предали све што од нас траже. А поврх свега, то нико не чита. Мислим да су се министри до сада мало играли. С друге стране, донекле смо и сами криви због оваквог стања – сви чекамо да неко други нешто уради уместо нас, писали смо и такмичили се ко ће написати бољи портфолио, ко ће сакупити више бодова, а нисмо се фокусирали на оно што је битно, а то су наша деца.

У овом тренутку се говори о смањењу администрације, и надам се да ће тако и бити. Ово је први пут да је неко од нас тражио да дамо своје мишљење и предлоге, што је за сваку похвалу. Тим „Зелене учионице“ је послао предлог, али он је више везан за електронско учење.

Мој утисак је да се у Министарству сада искрено труде да нешто измене. Надам се да ће те измене ићи и у правцу укидања непотребне документације. Ја бих на завршетку школске године увела тестирање ученика и то би био најбољи показатаљ нашег рада. Није показатељ мог рада лепо написана припрема, већ знање које су ученици усвојили током школске године. tumblr_n3kzbl1V2f1rkm2a9o1_1280А да не говорим о бесмисленом учењу лекција које деца не разумеју, науче напамет да би добили петицу и за два дана забораве.

Уместо да се максимално фокусирамо на ђаке и њихову едукацију, ми на часове одлазимо исцрпљени мислећи на то да ли смо попунили и предали све што од нас траже. А поврх свега, то нико не чита.

Родитељима и деци је дато сувише слободе. Ја сам учитељица старог кова, још сам за ред, рад и дисциплину. Некад је било тако, знало се ко је ко у учионици и није било насиља у школама, нису били потребни семинари да нас уче како да се понашамо према насилним ученицима. Мислећи да штите своју децу, родитељи им чине медвеђу услугу стајући „на њихову страну“ сваки пут када настане проблем у школи.

Како видиш блогове колега и колики утицај они имају на наше образовање?

Purchase this image at http://www.stocksy.com/336105Драго ми је да данас има толико блогова и да је размена материјала просветним радницима олакшана. Има одличних блогова, где се види предан рад колега. Нисам знала да има толико просветних радника који имају блогове, и кад помислим да сам све видела, појави се неки нови блог за који нисам знала да постоји. То ме радује – што више просветних радника који имају блогове, то више идеја, размене искустава, материјала…

На претходној виртуелној кафи коју сам „попио“ са Иваном Бошњак Бошњак, сазнао сам да си имала кључан утицај да се отисне у блогерске „воде“. Да ли си поносна? 🙂

Са Иваном сам се упознала тако што сам јој украла текст који је она написала. Наиме, њен текст је неко копирао и поделио, ја сам потписала ту особу јер нисам знала да је Ивана аутор. Ивана ме је културно обавестила да је текст њен, ја сам грешку исправила и тако смо постале, могу рећи, пријатељице. Ивана одлично пише, и ја сам је само мало притискала да то ради чешће и да покрене блог. Недавно је постала директорка школе у којој ради, тако да не знам колико ће времена имати за блог у будућности… Иначе, Ивану и њен рад веома ценим, и она то зна… 🙂

Имаш ли за крај неки савет наставницима који почињу да блогују?

Уколико волите то што радите немојте одустајати. Овде сам упознала доста дивних људи са којима сарађујем, делим информације и који су ми, на крају крајева, постали пријатељи.

Хвала за ову виртуелну кафу. 🙂

Хвала теби, била је одлична ова виртуелна кафа. 🙂

белакафа

Интервју са једном учитељицом – Иваном Бошњак Бошњак

yelllowwwО мени: Ивана Бошњак Бошњак (једно презиме татино, једно мужевљево) дете два просветна радника, 24 године стажа у основној школи „Жарко Зрењанин“ у Зрењанину. Волим да кажем да сам учитељица, јер реч „учитељ“ много говори о нашој професији. Дугогодишњи синдикалац, члан редакције часописа ФБГ, члан консултантске групе за израду стратегије образовања у предшколској установи (тамо сам „упала“, али, мама васпитачица, па сам знала о чему причам). Иза мојих ђака су бројне награде на ликовним и литерарним конкурсима, од градских до међународних, имали су успеха и на такмичењима рецитатора и на такмичењима из математике. Сама пишем текстове за ђачке представе, водим драмску и ритмичку секцију, а јуна ове године моји ђаци су давали хуманитарну представу „Временска капија“ у пуној сали Културног центра у Зрењанину, где смо прикупили 40 000 динара за помоћ поплављеним подручјима. Представа је иначе настала као резултат мог похађања семинара „Интеркултурално учење кроз драму , „Лотрек“ – пројекат острва“, на који сам ишла без потребе за „освајањем бодова“ , онако „за своју душу“.

Ја (Методичар) бих још додао и да је Ивана аутор многих текстова о образовању, од којих су неки комични, али сви листом говоре о веома озбиљним темама. Уз све ово што је навела о себи, довољно је да прочитате неки од њених чланака и да увидите да она јесте особа која има шта да каже о школству у Србији. Најпре сам из њеног најновијег текста сазнао да не планира путовања током лета…

Блог – Дневник једне учитељице: Како препознати просветара на распусту (8.10.2014)

…па сам искористио прилику да је позовем на виртуелну кафу. И ево како је то изгледало:

abstract_green_and_blue_lines-wide (Small)

Ти си аутор текстова чије су радове веома често преузимали и цитирали на разним друштвеним мрежама, али и често присвајали. Да ли је за то крива сама поставка интернета или је просветним радницима хитно потребан семинар о ауторским правима и интелектуалној својини? 🙂

Одлично питање! Можда си у праву, потребан нам је семинар о ауторским правима. Да не будем груба, можда је некима потребан семинар о пристојности комуникације. Јер, без обзира на то што је интернет комуникација још увек прихваћена као „лака“ и необавезна, ред је бар под наводнике ставити оно што је цитирано, чак и ако не знамо аутора. У сваком случају, није у реду потписивати своје име испод туђих речи, ма какве оне биле. 599980_3649503716433_1081694158_nАли, драго ми је што се моје „брзалице за просветне раднике“ већ преносе као „народне умотворине“. 🙂

Да ли има смисла сакупљати бодове са семинара? Колико нам они заиста значе и колико говоре о нашој „компетентности“?

Одрасли смо у неком времену кад је било довољно завршити школу, запослити се и радити до пензије са школским знањем. Одавно већ у свету постоји концепт целоживотног усавршавања. Код нас, после полувековне уљуљканости, свима је тешко да прихвате да се морамо усавршавати. Семинари су нам итекако потребни. На сваком сам нешто научила. Неки су ме мотивисали да радим нешто ново, неки ми дали потврду да је оно што радим добро, а неки ме разочарали и показали ми да којеко може да осмисли семинар и акредитује га.

Код нас, после полувековне уљуљканости, свима је тешко да прихвате да се морамо усавршавати.

Прикупљање бодова је оно што нама смета, а пуко прикупљање ништа не говори о нашој компетенцији. Било би добро да после семинара свако од нас мора да, примењујући знање са семинара, уради анализу применљивости наученог. Тако бисмо добили јаснију слику сврсисходности појединих семинара.

Зашто је важно да постоје учитељски, односно наставнички блогови?

Мени лично, наставнички блогови су помогли приликом планирања многих садржаја, а још више за реализацију. Зачудила сам се и задивила кад сам видела колики потенцијал постоји међу просветним радницима. Мој колега Бата Сокић из ФБГ назива те блогове „образовна герила“. Мени се тај израз веома допада и сматрам га адекватним за оно што раде људи који имају своје блогове. Не сматрам да свако треба да има свој блог, али мислим да сви треба да прате блогове и бирају садржаје који им одговарају.

Зачудила сам се и задивила кад сам видела колики потенцијал постоји међу просветним радницима. Мој колега Бата Сокић из ФБГ назива те блогове „образовна герила“.

Иначе, морам ти рећи, за мој блог „кривим“ Наду Шакић са „Зелене учионице“, Наташу Ненин која има блог „Веселе клупе“ и која ме је обучила да направим свој блог, и тебе, јер је „Био – блог“ један од првих блогова које сам почела да пратим.

Да ли Фејсбук групе намењене размени између наставника служе својој сврси?

Мени се допадају. Тамо сам „срела“ много вредних и занимљивих колега, повезала се на разне начине. Онај ко жели да нађе нешто квалитетно, везано за свој посао, свакако може да нађе на тим групама. 10492156_10152568704779917_5029697213903679216_nДозвољавам себи да кажем да познајем просветне раднике из целе Србије, а то јесте истина, на тим групама се понекад понашамо као фамилија. Није ни чудно онда што се понекад посвађамо, некад претерамо са шалом, а некад само конструктивно дискутујемо.

Мени изгледа као да нам је школство у вакууму; некада смо имали репродуктивно знање, па смо га се одрекли желећи да уведемо функционално. Међутим нисмо га увели, тако да сада немамо чак ни оно што је стара школа имала. Како би ти дефинисала тренутно стање?

Онај ко чита моје текстове, помисли да ја стално кукам на стање у просвети. Оно, свакако, није сјајно. Сматрам да су програми лоши, уџбеници још лошији, али зато нам „образовна герила“ може помоћи да сами креирамо часове тако да свима олакшамо оно што не можемо директно променити. И, наравно, не смемо одустати од тога да тражимо промену школског система.

У последње време актуелно је да наставници праве листе проблема у просвети, те уз њих дају и сугестије како те проблеме превазићи. Имаш ли своју листу?

Своју листу сам износила јавно, много пута, док сам се бавила синдикалним активностима. Од свега, на крају је некако испадало да је плата основни проблем. Није само плата, услови рада су нам заиста лоши. Да не набрајам много, за мене је највећи проблем затварање ђака у школе. tumblr_n7rlxtdw4r1snegd3o1_500 (Small)Потребно је много више одлазака у природу, излета и посматрања, много више очигледне наставе, из сваког предмета. Но, неке уредбе којима се наставници ограничавају да изводе ђаке из школе, спутавају нас у томе. За све нам је потребан потпис родитеља, чак и за вођење деце у биоскоп или позориште. Нужно би било да они који праве програм, буду бар годину дана у учионици пре него што га направе.

Недавно смо се нас двоје спорили у вези са начином тестирања матураната и сврсисходношћу таквог начина. Које би, по твом мишљењу, било идеално решење за проверу постигнућа основношколског образовања?

Хаха, драго ми је да смо се спорили, ни не треба да се увек слажемо! Сматрам да би све ђаке требало проверавати бар два пута годишње, на националном нивоу, ако желимо да добијемо неке валидне резултате. Но, мислим да је завршни испит непотребан, много кошта и не води ничему. Излазе нам полуписмени ђаци из школа, чак и они који су имали максимум бодова на тестовима. Зато би улога наставника морала да се промени. Ипак смо ми ти који децу најбоље познајемо. Или би бар тако требало да буде. Шта на тестовима да радимо с ђацима који су много „јачи“ у усменом изражавању? Оцена би требало да буде мерило, не знања, него применљивости знања! Али, за то би, можда, требало тестирати наставнике…

Зашто су нам критеријуми оцењивања пали и да ли је могуће вратити их поново тако да приказују реално стање?

Иза нас су деценије у којима су нам пали сви критеријуми, почев од критеријума за нормалан живот, тако да је пад критеријума оцењивања само последица општег стања. Тешко ћемо поставити валидне критеријуме, све док нам се свака „шуша“ меша у образовање. Тебало би повести рачуна о васпитним критеријумима, тада би и образовни могли да се лакше успоставе.

Пошто је ово интервју за Биолошки блог, мора за крај и једно питање из биологије. Да ли су садржаји овог предмета у нижим разредима одговарајући и прилагођени узрасту? Да ли би ти ту нешто мењала?

Где ме нађе? 🙂 Последњих година највише кукам на програм из предмета Свет око нас и Природа и друштво. Прво, најжалије ми је што више не постоје предмети Познавање природе и Познавање друштва као одвојени предмети. Принцип очигледности је један од најважнијих дидактичких принципа, а он је некад највише могао да се примењује баш у тим предметима. Сад је све сажето и набацано, а веруј ми, наша деца су много способнија за садржаје којих нема у програму Света око нас и Природе и друштва.

И, наравно, не смемо одустати од тога да тражимо промену школског система.

Пошто је ово Био – блог, рећи ћу ти нешто што ниси знао: за мене се увек прича да сам „друштвењак“, а ја сам, заједно са још пар колегиница, неколико пута водила ђаке у Летњу школу 1424469_602488053144734_1829453335_nприродних наука на Палићу, коју су организовале моје колеге, Јелена и Миша Брацић, ентузијасти и поборници очигледне наставе. Ђаци су тамо боравили у кампу поред језера, по цео дан боравили у Зоолошком врту и добијали задатке да посматрањем открију много тога везано за биљке, животиње, воду, ваздух, земљиште…

Дешавало се да у поноћ дођу ђаци до нас и питају: „Можемо ли сад да добијемо још неки задатак?“. То ми говори да нам ђаци уопште нису незаинтересовани, него да немамо прилике да из њих извучемо оно што су способни да раде.

Ивана, хвала најлепше што си направила паузу у глетовању и одговорила на моја питања. 🙂

Хвала ти за ову виртуелну кафицу, јако ми је пријала! Надам се да ћемо имати прилике да и даље сарађујемо, ми, „образовни герилици“!

Ивана и ја смо након попијене кафе и разговора закључили две ствари. Прва је да би представници Министарства просвете могли да се укључе у друштвене мреже које користе наставници, не само да упознају „образовну герилу“, већ и да сазнају проблеме са којима се суочавамо. Друга ствар је да морамо једном поново да попијемо кафу, али овај пут не виртуелну, већ ону одистинску, домаћинску. 🙂

0000

Интервју поводом Дана Завода за заштиту природе Србије

mishДанас је Дан Завода за заштиту природе Србије, па смо тим поводом направили интервју са Наташом Панић, руководиоцем групе за образовно-издавачку делатност. У улози новинара (погађате :)) био је Методичар – Дејан Бошковић.

1.      Шта нам можете више рећи о овом дану?

Пре тачно 65 година, 30. априла 1948. основан је Указом Владе Републике Србије  Завод за заштиту и проучавање природних реткости НР Србије, који након више организационих трансформација данас представља Завод за заштиту природе Србије са седиштем у Београду и радном јединицом у Нишу. Основни циљ Завода као стручне установе је заштита, унапређење и очување природне баштине Србије.

Заштиту природе Завод реализује кроз истраживања и валоризацију природних добара, израду студија заштите, активности очувања и унапређења био и гео диверзитета, издавачку делатност и образовне и промотивне програме са циљем подизања опште свести јавности и компетенција у и за заштиту природе.

2.      Које актуелне активности бисте предочили и предложили наставницима биологије и њиховим ђацима?

tumblr_mj36puxxzB1rl5s4eo4_250Завод организује посебне еколошке програме за различите циљне групе у циљу едукације о заштити природе и односа према њој. Програми који су намењени ученицима и наставницима заузимају посебно место у оквиру ових активности.

Овом приликом, истакла бих да Завод више година организује три програма који су у ситему акредитованих семинара за стручно усавршавање настваника и то: „Природа Србије: аспекти и значај заштите“, „Школа као партнер у заштити животне средине“ и „Свет у стаблу дрвета: дрво као фактор здраве животне средине“. Ове семинаре прошао је велики број наставника биологије и географије из школа свих већих градова код нас, те стога за наредну годину имамо у плану да акредитујемо нови семинар који ће бити иновиран како у садржинском тако и методолошком смислу.

Укључивање наставника у семинаре Завода, поред нових инфорамција и сазнања из праксе, један је од путева да школе добију за своје кабинете и библотеке издања Завода која су намењена како усавршавању наставника тако и директој примени у раду са ученицима. Од ових материјала издвајамо: тематске ДВД филмове Птица и човек, Чудна шума, Орао крсташ, Стара планина, затим Наставне листове-мини кључеве за препознавање врста, постере Дрвеће Србије, Рибе Србије, Егзоте Србије, Дневни летитри Србије, Корњаче и гмизавци Србије и др.

tumblr_mjawbq4bgs1s22fnlo1_500Информације о издавачкој делатности и издањима Завода могу се наћи на нашем сајту www.zzps.rs, a могу се набавити једино у просторијама Завода (др Ивана Рибара 91., Нови Београд).

Такође, врата Завода су отворена и за организоване посете ученика. Тим поводом организујемо стручно вођење ученика кроз изложбену поставку Завода „Заштита природе“ и тематске презентације и пројекције филмова.

Уколико постоји иницијатива школа Завод пружа стручну и организацину подршку образовно-еколошким акцијама које се реализују у школи.

3.      На који начин наставници могу да остваре сарадњу са Вашим Заводом?

Пут за остварење сарадње је једноставан. Једино што је потребно да нас представници школа контактирају и укажу на њихове потребе сарадње, теме које их занимају и организационе могућности. За организоване посете Заводу потребно је неколико дана унапред заказати посету (контакт телефон: 2093-857).

4.      Да ли је у садашњем школском програму довољно простора остављено природи Србије и да ли би то могло да се прошири и обогати?

tumblr_l17qpdPrTq1qa9omho1_500У наставним плановима и школским програмима простор за упознавање природе Србије постоји. Оно што је потребно унапредити јесте искориштавање ове могућности. На пример: обезбедити да деца истражију и откривају законе природе током реализације наставе у природи, рекреативне наставе, екскурзија и излета. О природи се најбоље учи применом искуствених и очигледних метода наставе.

Управо, имајући ову чињеници у виду, Завод је заинтересован да се активно укључи у реализацију ових школских програма на различите начине:  дајући информације о ономе што деца треба да знају о природи своје земље, издавањем образовних средстава за учење о природи, кроз стручну помоћ у планирању и организацији оваквих активности и др.

5.      Како видите будућност наставе биологије и екологије?

Завод у ученицима види будуће партере у заштити природе без обзира шта одаберу као свој животни позив.  Како би наши најмлађи схватили њихов значај и улогу у заштити неопходно је да спознају градиво билогије и екологије кроз животну праксу, односно ове две науке морају децу упутити да узрочно-последично и у временским димензијама сагледавају сазнања које им ове две науке нуде.

detelina

Још је остало да се захвалимо Наташи на овим корисним информацијама и да још једном честитамо свим запосленима у Заводу њихов дан. 🙂

Облак ознака