Непријатељи вакцина
У понедељак имамо једно занимљиво предавање.
Фејсбук догађај – Музеј науке и технике: Вакцинација и њени непријатељи, проф.др Зоран Радовановић (за 9.10.2017)
Вакцине се дају као превенција болестима, али оне нису лек. О леку говори следећи текст и то о леку за болест којој, тренутно, лека нема. Ради се о сиди. Њу изазива вирус ХИВ и он је неко време неактиван, скривен у телесним течностима. Тренутне терапије се базирају на томе да се смањи количина вируса у телу, чиме се продужава та његова латентна фаза и пацијентима омогућава колико-толико нормалан живот. Најновија идеја је да се вирус активира, односно покрене да напушта ћелије у којима се размножавао. Научници су синтетизовали једињење названо L-HIPPO, које онемогућава вирус да дође до ћелијске мембране и размножава се, те остаје заробљен унутар инфициране ћелије. Ћелија ће временом природно угинути (тај процес се зове апоптоза или програмирана ћелијска смрт), а са њом и заробљени вируси.
IFL Sceince: New Breakthrough Could One Day Lead To AIDS Cure (3.10.2017)
У тексту још кажу да око 1,1 милиона људи у САД има ХИВ, али да једно од седморо оболелих и не зна да је у тој групи. Ево још мало статистика, али другачије врсте.
Какви су ставови младих по питању урођених болести, можда је боље да ни не испитујемо. Наместо тога, треба да едукујемо, а ево га један текст који нам може помоћи у томе.
dw.com: Daunov sindrom: hendikep, a ne bolest (24.5.2013)
Углавном, колику ћему емпатију имати, зависи од физиолошких својства мозга. Научници у следећем тексту тврде да се емпатија, зато, може развијати, али и да се може смањити током времена.
IFL Science: Researchers find Physical Differences in Empathetic Peoples’ Brains (22.6.2015)
И да резимирамо…
Којих смо 5 ствари урадили данас?
Најавили смо стручно предавање о вакцинацији;- „апдејтовали“ смо сазнања о опаком вирусу ХИВ-а;
- видели смо поражавајућу статистику о ставовима младих;
- научили смо нешто о Дауновом синдрому;
- сазнали смо да се емпатија може развијати.
Када би се рангирала жива бића, вируси би били испод црте. Вируси су вазда на некој клацкалици; час су живи, час нису. Заједно са вирусима, на клацкалици су и научници, који нису баш сигурни да ли треба да их свсртају у четврти домен или не. Забуну је тек направио џиновски Klosneuvirus, који је показао неке одлике које нису виђене (до сада) у свету вируса. Неки од сојева ових вируса, нађених у биљкама Аустралије, у стању су да произведу ензиме који могу да интерагују са 19 амино-киселина. Способност склапања протеина вируси нису имали, тако да овај преседан може озбиљно да их квалификује као живе. Макар ову групу. Научници знају да су Klosneuvirusi настали од мајушних предака и да су временом нарасли. И то се десило, каже научник Фредерик (Frederik Schulz) не зато што су ови вируси еволуирали, већ зато што су покрали гене од својих домаћина. У питању су мајушни крадљивци гена, што значи да све оно што раде није њихова оригинална својина, од предака стечена, те то није довољно да бисмо их прогласили живима. 🙂
То што нису живи, не значи да немају проблеме. Научници су пронашли да Н1 (латинично) сој вируса грипа убија отров са коже јужне индијске жабе Hydrophylax bahuvistara. Да би се добила слуз која уништава овај сој, научници са Универзитета Емори на 
Једна друга врста жабе, Limnonectes larvaepartus, откривена почетком претпрошле године, једина је у свету која рађа живе пуноглавце. Процењује се да жаба има више од 6.000 врста. Од тога, свега 10-12 има унутрашње оплођење (све остале имају спољашње), а само ова, једна једина врста, која, иначе, насељава 
Следећи видео мање је научан, а више забаван. Главни протагонисти су кучићи.
Проверили смо коначне ранг листе да видимо где су наши ђаци;
Природа, истина, уме да се понаша непријатељски. Рецимо, „пуна“ је отровних животиња. Отровне жабе из породице Дендробатиде (Dendrobatidae), чије су боје прелепе, и те како могу да буду отровне. Пет центиметара дуга златна жаба има довољно отрова да може да убије десет одраслих мушкараца. Научници нису сигурни како ове жабице производе отров, али озбиљно сумњају да га, заправо, преузимају од свог плена – мрава, термита и других инсеката, а који су га, такође, преузели од биљака. У прилог овој претпоставци говоре и истраживања жаба у заробљеништву, изолованих од плена у свом природном станишту, а које никад не развију отров.
Ове отровне жабе ипак су далеко, чак у Јужној Америци, те нам неће покварити 
И да са псима и завршимо – како са оним великим, тако и са малим.
Обележили смо Дан заштите природе;
Данас су будући мали матуранти радили пробу завршног. Колико сам успео да причам са њима, тест им није изгледао тежак, мада су се прилично двоумили како да одговоре на последње, пето питање. Колико сам ја видео, тест је оптималне тежине; ни превише лак, ни превише тежак. Остаје ми да видим какви су резултати кад сутра будем прегледао. Ви, наравно, можете исказати ваше импресије у коментарима.
Све у тесту има везе са Сунцем, а има и следећи текст. Тема којом се он бави је зашто људи нису аутотрофи. Разлога је више, а најубедљивији је тај да коришћење сунчеве енергије за прављење хране није претерано ефикасно. Биљке успевају да искористе тек пар процената свеукупног зрачења и једном просечном дрвету је успех ако направи 200 калорија дневно. Дрво може себи да приушти тако ригорозну дијету јер води прилично непокретан живот, што код нас није случај. Чак и ако бисмо били зелени од хлорофила и цео дан лежали непомично на сунцу, не би смео ни мозак да нам буде активан јер троши исувише много енергије. Што бисмо рекли, морали бисмо да пустимо мозак на отаву. Е, и то ћемо моћи за који дан када крене мини распут. Таман да се одморимо и од овог радног викенда.
Дакле, људи нису аутотрофи, а нису ни пси. За крај, један видео који то прилично шармантно презентује.
Пред нашим осмацима је завршни тест, а изгледа да овај након основне школе неће бити једини.
Потребно је да знате нешто мало енглеског, а питања су лака до осредње тешка. Једно од мноштва је из биологије, а треба да одговорите да ли је тачно да срце пумпа крв. 🙂 Таман кад поменух срце, ево један интерактиван сајт који вреди погледати, а софтвер преузети.
Информисали се о будућности завршног теста;
Мали мозак не треба мешати са тзв. мини-мозгом, који су открили истраживачи у Калифорнији. Њихова студија 
Обогатили своју збирку презентација за још једну нову;
ИКТ су, без сваке сумње, веома значајне и за наставу. Ево једног текста који се бави имформатизацијом из мало другачијег угла.
И од тих 61% готово половина (заправо 40%) је желело да побољша своју меморију! Мањи број њих би радио на способностима учења, рационализацији, фокусу и креативности и решавању проблема. За ова два последња определило се око 6% од укупног броја испитаника. Можда су зато креативност и способност решавања проблема цењени – јер су ретки.
Верујем да постоје начини да се побољша и меморија и све остало, а следећи чланак сугерише да и гљиве моу бити корисне. Додуше, не баш за меморију. 🙂 Наиме, у тзв. магичним печуркама налази се супстанца псилобицин. Ова хемикалија изазива да мозак искуси, да тако кажем, обиље боја и дезена, а то је, изгледа, тако зато што је мозак „хиперконектован“. То би значило да се повећава међусобна комуникација између различитих области мозга. Псилобицин везује исте рецепторе као и серотонин, чиме би се могло донекле објаснити еуфорично осећање оних који загризу магичну гљиву. Има и оних који буду у „лошем трипу“, па осете и параноју и то врло екстремну. Занимљиво је да магичне гљиве не узрокују само обојено психоделично осећање на неколико сати. Документовани су случајеви где су забележене много дуже неуролошке промене. Наиме, људи су читавих 14 месеци након узимања псилобицина били срећнији и отворенији за уметност. 🙂
Научили смо како да правимо онлајн анкету;
