Сајт за наставнике биологије


tumblr_ni6g7n2Jex1rzy2z7o1_1280 (Small)Методије: Данашњи гост нам је Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану. Поред рада у школи, бави се драмом и позориштем. Како теку моји дијалози са гостима на Биолошком блогу, могли би се посматрати и као сценарио за неки позоришни комад, па претпостављам да ће Душан бити на свом терену. 🙂 Здраво, Душане.

Душан: Здраво, Дејане (можда ДејанУ) / Методичару / Методије! Нисам сигуран са ким раговарам, али здраво свима трома! 🙂

Методије: Тако је то са подвојеним (потројеним) личностима. 🙂

Душан: То је предност и благодат овог нашег друштва, увек можемо рећи да је неко други крив. Нисам ја, Нурдин је, мајке ми. 🙂

Методије: Таман да нашим читаоцима (који то не знају) откријем још једну Душанову активност, а то је писање блога на Б92. Неколико његових текстова смо приредили управо на Биолошком блогу, а пише их под псеудонимом Ахмед Нурудин.

Душан: Указали сте ми велику част чињеницом да сте пренели моје текстове. Хвала вам и што сте ме позвали да будем ваш гост.

Методије: А не, част је нама да те имамо за госта. Овог пута и домаћин и гост имају своја имена и алтер-ега, па је некако логичан овај филм за почетак (у преводу са енглеског: „ти ниси оно што мислиш да јеси“ 🙂 ):

Душан: Сад бих рекао, мишљење је као и дупе, има га свако, али сам пристојан па нећу. 🙂

Мислиш, дакле не постојиш — мото данашњег друштва.

Методије: Мото данашњег друштва у Србији или мото данашњег друштва на глобалном нивоу? (Иначе сам те и позвао пре свега због твоје пословичне пристојности. 🙂 )

Душан: Ха-ха! Далеко сам ја од пријатног, пристојног и учтивог — на крају шта значи учтивост — празна врлина. Ако је уопште и врлина — о томе су дискутовали умнији од мене. И нацисти су били пристојни, волели Вагнера, свирали клавир, а опет их то није спречавало да почине злодела. Многи наши политички оци и вође су пристојни; учтивост се извежба и научи; и каква је онда то врлина?! Дакле, глобално — пристојност даје само форму, а нашем друштву поред форме недостаје и суштина.

Методије: Морам да те питам сада као наставника: зар не очекујеш да твоји ђаци ипак буду пристојни?

Душан: Очекујем да буду Људи! _956048281087159_2999762741191597381_nШта значи да је неко само пристојан — ћути, аминује, сагласан је са свим и свачим, клима главом, каже добар дан, устане кад ја уђем — чему све то ако изостане људскост? Ако је након те назови пристојности спреман да понизи у увреди друга из одељења, онда смо у озбиљном проблему. То је форма, празнина над празнинама — у мудрој непристојности и смисленом бунту лежи прометејско семе. Нама су потребни Прометеји, потребан нам је Јов — који ће поставити питање — Зашто? Доста нам је скрушености и Аврама који зарад неких непостојећих митова и божанстава ћутке приносе жртве.

Методије: Пошто сам ја биолог и иначе ти нисам раван саговорник, уместо коментара на твој коментар радије ћу дати један линк у вези са темом, а који даје савете како одгајати паметну децу.

Scientific American: The Secret to Raising Smart Kids (1.1.2015)

И без овог (стручног) текста, некако је логично да су за одгајање паметне деце потребни и наставници дорасли изазову. Да ли Србија располаже таквим наставничким капацитетом?

Душан: Непристојно је да се на питање одговара питањем, али већ сам изнео свој став о пристојности, па те као биолога питам: Шта је расковник? Каква је то биљка?

Методије: Какво је то питање? (Ето и ја да одговорим истом мером, тј. питањем.) 🙂 Шалим се. Расковник се сматра магичном биљком. То ме питаш?

Душан: Као наставник књижевности, то сам и ја знао — некаква измишљена трава за коју је још Вук Караџић писао да се свака брава и сваки заклоп њоме могу отворити, сам од себе, само ако се расковника дохватиш. _foto_112 (Small)Е, тако ти је и са наставницима. Они би могли да покидају многе браве и окове, да отворе много тога затвореног, али, нажалост, та магична својства су на нивоу мита. Постоји ли тај расковник уопште?

Немају наставници у нашем друштву такав статус, јер је немогуће да сви затварају, а да само наставници отварају. Питање је — не да ли наставници имају капацитет — већ: да ли су друштву потребна паметна деца?

Методије: Можда друштву нису потребна паметна деца, већ су императив неки други циљеви, али ваљда је јасно да никада ниједна особина не иде сама – увек је „у пакету“ са, по то друштво, можда мање пожељним особинама.

Душан: Дејане, бојим се да ми као друштво јасне циљеве и немамо. Све се ради стихијски, никако да научимо да би ваљало бити стихијнији од стихије. Ето, ако неког питаш — да ли су нам потребна паметна деца?, већина ће одговорити — наравно. Међутим, та иста већина ће сопственим примером показати да је много важније бити сналажљив, него образован. Та иста већина сопственим примером показује како је бахатост нешто нормално, како се неодговорност толерише; та иста већина посвећеност и преданост исмева, поштењу се руга… А онда хоћемо паметну децу?! Па, нису деца чоколада, па наручиш и добијеш какву желиш. Образовање је процес, свеобухватни, доживотни, трајни. Подразумева постојање система, пре свега, а код нас је систем урушен. Сви то знају, сви виде, и свима одговара — што већи муљ, то се шарани боље мресте.

_msidqmBcdA1qgbsneo1_1280 (Small)Методије: Некако увек моји саговорници дођу на тему биологије. Ваљда сам направио подстицајну средину на овом Биолошком блогу (што је одлика доброг наставника, да напоменем). 😀

Душан: То је одлика одличног наставника. Несвесно сам дотакао две биолошке теме: расковник и шаране (ботаника и зоологија). Од биљака и животиња можемо много тога научити, оне су, за разлику од нашег друштва, стихијније од стихије. Њих може да изненади нека комета или метеор, а нас изненади и први снег у сред јануара, и клизишта после обилних киша, а о пацовима који уништавају све што ниче и да не говорим.

Методије: И за обе теме које си поменуо немам никакав линк; нити за расковник, нити за парење шарана, али имам нешто о парењу лењиваца. Чланак гласи: „Не можете пожуривати љубав“. 🙂

National geographic: You Can’t Hurry Love: How Slow-Moving Sloths Mate (20.1.2015)

Мене занима једна друга ствар; да ли може да се пожурује боље стање у просвети? Рекао бих да сви очекују промене преко ноћи, а некако верујем да то тако не иде. Да ли ти мислиш да би ситуација могла да се реши брже?

Душан: Методије, гаће се перу, а не крију се. За почетак — дај да разјаснимо колико смо реално у проблему. Јесмо ли? Јесмо. Нестручност, симулирање: образовања, оцењивања, наставног процеса, усавршавања; све што може да се импровизује, импровизује се до границе неиздржљивости. Глумимо школу — али, ово престаје да буде озбиљна позоришна представа, далеко смо од трагедије — након трагедије уследи катарза, а ми катарзу прескачемо. Ово је чак нижа врста комедије — фарса, водвиљ — лаке доскочице, врцаве погодбе, сви нешто улазе, излазе, ствара се атмосфера неког лажног кретања, лажне промаје. Реформе у образовању морају потхитно да се убрзају — мора да протутњи промаја. _778634495558468_4159754909654376008_nПа, ко се укочи — укочио се, ко удахне дашак свежег ваздуха — удахнуо је, али неко ће вала и да издахне. Али, и то мора.

Увек се полази од наставника. Али, кад мало боље размислимо ко је годинама у Министарству просвете — неки људи који деценијама седе и причају о променама. Све њихове идеје и визије завршиле су у канцеларијским фотељама, добациле су до канцеларијских врата и ту је њихов почетак, а наш крај. Даље, ко су људи који седе у Школским управама? Ко су начелници? Ко су директори школа? Е, кад се на тим местима именују неки други људи, онда уважени министар може да доведе и неке друге наставнике.

Неки људи, Дејане, никако да издахну, а ти као биолог знаш да је то природни процес. Ми идемо у инат природи. Пођимо од екологије и климатских промена — сами себе потапамо, али нам је лакше да потоп тумачимо као казну божију. Читаво друштво тако функционише, па и образовање. Ми живимо митове. Противприродно блудимо, уздижемо на пиједестал седе главе које одлучују о будућности младих људи — еј, одлучују о будућности која није њихова! Лажна солидарност и гернатократија.

Методије: Да, неки људи заиста никако да издахну, па се зато и питам како је могуће да тај процес пролонгирају толико дуго. 🙂 Ово је, очигледно, одговор на ону (по Фејсбук групама) препричавану, сада већ пословичну, изјаву министра просвете, да ће да доведе неке друге наставнике да оцене ђаке. Деца су, ипак, оцењена и са овим (добрим) старим наставницима и просто не знам шта да мислим; да ли је таква (сада већ преиначена) одлука наставника, али пре свега синдиката, уопште и била добра? Но, нека нека питања остану и отворена.

tumblr_na4v9e5srJ1t358leo1_500

Хтео сам да те питам за једну другу одлуку која је у вези са твојом струком. Да ли је одлука власти (па и нашег министарства) да се ћирилици да приоритет, добра? Рецимо, вести кажу да службеници нису њоме одушевљени:

Вечерње новости: Службеници неће ћирилицу (25.1.2015)

Душан: Не могу, Методије, питања да остану отворена. Много је отворених питања, много је неопраних гаћа. Почињемо да заударамо на све стране, време је да се сви преиспитамо, умијемо, пролуфтирамо и да кренемо да радимо. Међутим, нису довољне декоративне промене као што можемо прочитати у приповеци М. Глишића „Глава шећера“ — дође нови начелник Сармашевић, уреди канцеларију, није више мрачна и тамна, не заудара на дуван и алкохол, али задржи Ђуку који ће мрачне работе да обавља уместо углађеног начелника. Те мрачне работе које се крију иза углађене форме ће нам доћи главе. tumblr_ngzisnJnBi1rpgpe2o2_r1_1280 (Small)Није суштинско питање како неко може да буде министар, начелник, директор, председник синдиката, већ да ли смо ми довољно добри да евентуално будемо на тим местима.

Неопходна је промена читаве парадигме. Транспарантност пре свега. Међутим, транспарентност изостаје, јер изостаје јасна визија, и идеје. Људи без идеје јашу, јер нема прецизних критеријума, принципа и закона (чак и они који постоје се не поштују), тачније нема система — а онда хоћемо паметну децу.

Све кошта — и чоколада са лешником кошта 200 динара. Ако желимо баш ту чоколаду, мораћемо и да платимо. Само је питање знамо ли шта желимо. Тако је и са синдикатима, нити они знају тачно шта хоће, сем изузимања просветних радника од смањења плата, нити како ће до тога доћи. Произвољност, јер су тако научили — ако пажљивије осмотриш, ту нема никакве дугорочније визије — јасно залагање за квалитет, на пример, већ пука социјала која ће краткорочно решити проблем. Само најобичнија наркоза. Наркотици неутралишу бол, али не воде ка излечењу. Лажни утешитељи! Што се ћирилице тиче, то је пуко замајавање народа — тобоже нека озбиљна иницијатива. Дајте, немојте — што би рекла браћа Хрвати! Шта пише у Уставу? Питање које се поставља регулисано је Уставом, али се Министарство просвете опет бави ћоравим послом да би се нечим бавило. _736340236419934_7245837868721003446_n (Small)Ко још поштује „Устав за под мишку“? То је образац понашања, како министарства, тако и високошколских установа. Наука о језику иде даље, напредује, ми још увек дуљимо о ћирилици и националистичким тенденцијама које су сваког дана све перверзније упаковане. (Национализам је забава за простаке.)

Много тога је остало несређеног из прошлости, изостало је суочавање, ми смо народ несигуран у сопствени идентитет, потпуно инфантилан, и зато лако увредљив. Видиш, мало-мало, па се нешто увредимо. Све подсећа на игру Коларићу Панићу: Сами себе уплићемо, сами себе расплићемо. Овај јадан и бедан народ замајава се, сад конкретно ћирилицом, како би се стекао привид да се нешто мења.

Сармашевићи и даље профитирају на глави шећера, али Ђуке одавно нема. Тако ти је и са ћирилицом, и са правима за која се залажу синдикалисти, и са реформама у нашем образовању. А зашто је тако? Зато што много волимо декоративну козметику, само да фино изгледамо, а коретивну не волимо, а за њу, искрено, и немамо довољно пара, па дај шта даш.

Методије: Сада се питам да ли да ти следеће питање поставим на ћирилици? 😀

Душан: Први сам који, готово, искључиво користи ћирилично писмо, али сматрам да је и латиница део нашег идентитета, и да о томе не треба да се полемише. Аман! Људи обиђоше свемир, а ми још увек о цртама и резама глагољамо. Ајдемо даље! Ако ме разумеш…

_mji1iybv0B1rks7exo10_500 (Small)Методије: И не само што су отишли у свемир, него тамо и добро једу. 🙂

Национална географија: Зашто астронаути у свемиру једу баш тортиље? (25.1.2015)

Душан: Је л’ могу једну анегдоту? (Није пристојна.)

Методије: Пошто није пристојна, може. 🙂

Душан: Недавно сам упознао једног човека, „градску сакалуду“, здраворазумске мисли. Каже он, видно изнервиран: „Е, па мука ми је више од овог народа. Они као да нису чули да људи оду на Марс, покењају се, и чак донесу говно, па га овде анализаирају. А код нас још увек тртомуде о четницима и партизанима.“ Е, то ти је најбољи пример шта смо, где смо, и докле смо догурали.

Методије: Да, заиста, људи широм света, и то хиљаде њих, вољни су и да остатак живота проведу на Марсу.

Popular science: Why Thousands Of People Are Willing To Die On Mars (6.11.2014)

Дакле, они ће на Марс. Наши ђаци, и то они добри, по свему судећи, спремају се да живот проведу нешто ближе (али опет далеко) у некој другој земљи. А ми, њихови наставници, ту смо и већ месецима уназад, боримо се за своја права.

Душан: Ако плачемо, Дејане, морамо да знамо зашто плачемо, тачније, зашто нам теку сузе. _nisy7oVEsA1t372dyo1_500Не можемо да исписујемо вечито бесмислене законе и правила, Дубравка Угрешић рече, апсурдне — забрањено је пљувати на поду! А зашто? Дакле, коначно треба да поставимо питања, а нико их не поставља.

Шта ти ученици раде у иностранству, зашто беже у декадентну Америку и посрнулу Европу? Неће бити да су толико неваљала места ако неко одлази да се тамо школује и живи.

Напуштају нас најбољи, и кад се сусретнемо са њима, они имају осмех — срећни су у неким другим земљама, неким другим системима, у некој тамо Јевропи. Ми још увек подсећамо на Нушићеве јунаке који јуришају на хотел звани „Европа“ не би ли пронашли сумњиво лице. Вражија су та посла, а Нушић никад актуелнији. Говорим из личног искуства, прошле године је један мој ученик наставио школовање у Италији. Био је један од најбољих. Недавно смо се видели — он са осмехом прича о школи, о образовању; и већ у својој малој провинцији постаје сумњиво лице, јер је паланка осетила мирис проминцли.

Код нас немаш срећне деце а ни срећних наставника. Знање је инцидент, а не правило. Успех је последица личног ентутијазма, снаге и воље, а не производ образовног система. _n23u5hHbUc1qm8q2no1_500Дивим се колегама и ученицима који у Србији још увек проналазе начин да истрају, и то искључиво захваљујући сопственом ентузијазму. Међутим, тешко систему кога само ентузијазам одржава.

И, да, сви који оду, тачно знају шта хоће, тачније шта неће. Ми не знамо шта нећемо — то је наша печал. И опет да одговорим питањем: А за која права се ми боримо?

Методије: Па, ако бисмо били реални, боримо се да нам плата остане на истом нивоу као што је и била. Наравно, ту су и права гарантована колективним уговором.

Душан: Прво морамо да се изборимо за друштво у којем ће високо Ц бити на цени, па онда за плату. За друштво у којем ће бити срамoта да ученик у току основног и средњег образовања не посети макар једном годишње позориште, биоскоп, оперу и балет. Зар је то немогуће? Зашто министар неким декретом, пошто се код нас само декретима и управља, бар то не уреди?

Методије: Нада увек умире последња, кажу. 🙂 _nci0kt0pAU1qm8q2no1_500 (Small)Тако се и ја надам да ћемо досегнути то Ц, једном. Теби хвала на овом разговору, који ће, надам се, подстаћи многе да размисле. Нисмо правили корелације биологије и књижевности, али јесмо указали на неке битне теме.

Душан: Знаш како, нада је код нас постала и сувише профана реч, као и многе друге — попут патриотизма, лепоте, образовања — сви се нечему надамо, седмици на лутрији, бољем дану, светлијој будућности — а шта чинимо док се надамо? Готово ништа! Ми још увек расправљамо о ћирилици, наша наука не мрда од Аристотела, ми још полемишемо о Дарвиновој теорији… А наука нас не чека, нема она стрпљења за наша интелектуална онанисања, а немају ни ученици. Нагваждамо о годинама и датумима, а ученицима су, на пример, много заниљивије неке новије студије које постављају питање зашто Гилгамеш трага за травком бесмртности баш у мору. Море је прапочетак, сам живот, тако кажу биолози. На самом почетку, налази се и решење. Зар не? Ево и корелације.

Међутим, ако кренемо са таквим корелацијама ниједан наш ученик неће положити пријемни, јер тамо јасно стоји питање: Када је тачно пронађен Еп о Гилгамешу? или Какав је крвни систем амеба? Каква су то знања? Неупотребљива. И, онда смо принуђени да правимо компромисе и дајемо смисао нечему што је давно обесмишљено. То су праве негроманције.

Бауљамо, па ко преживи — наставља. Свака вашка обашка — тај индивидализам наопако и извитоперено схваћен код нас, као и много штошта. Ми смо мајстори да накриво насадимо све што нам допадне шака.

20-scary-terrifying-real-photos-that-are-truly-spine-tingling-2342.pngМорамо поставити чврст темељ, да нам се кров не би срушио. Сви заједно морамо кренути до почетка. Оно што је важно, почетак не смемо релативизовати. И сам човек је од воде сачињен, дакле у нама самима крије се тајна почетка — још једна занимљива тема за наставнике биологе и књижевности. Зато нема мировања, јер ће се вода у нама претворити у смрдљиву бару. Из такве жабокречине племенитог улова нема. Зато је нужно да једни друге мотивишемо на покрет и трагање.

Неопходно је да удруженим снагама, истрајношћу Хемингвејевог старца, извучемо благородни улов који ће бити на ползу свих нас. Ако препустимо лов само појединцу, ајкуле ће појести рибу, остаће само костур. Ми смо тренутно и костуром задовољни, остацима — то су те наше плате, тих чувених 10 %.

Корелације постоје, за оне који хоће да их сагледају. Све је у органској повезаности. Читаво друштво, ако ваздуха нема, не можемо да дишемо, ако смо анемични, кисеоник не допире до мозга, спорије  мислимо, осећамо магновење, посрћемо и у магновењу се губимо. Потребно је да се пронађемо!
Хвала теби на инспиративним питањима. Било ми је задовољство гостовати на Биолошком блогу.

Методије: Корелације заиста постоје, а твоје писање о костурима риба дало ми је идеју:

Блог – Српски лако: Писање портрета по моделу „рибља кост“ (17.1.2015)

Текст је са блога Маје Радоман, за коју се надам да ће бити једна од следећих гошћи. 🙂 Душане (Ахмеде), хвала теби још једном што си нам био гост.

984226_411580588997202_5977941441506942261_n

Advertisements

Коментари на: "Биологија на књижевни начин" (12)

  1. S obzirom da su patologija, ili šire, medicina, produžena ruka biologije, korelacija je ovde svakako prisutna. Nurudin je preciznošću patologa secirao našu prosvetu i društvo u celini. Samo, ovaj organizam je još uvek živ, pa boli. Mnogo. Bar u onom delu organizma gde je tkivo zdravo.

  2. Шта би Маја Радоман могла да каже паметније од овог што је Душан рекао?! 🙂
    Кад сам први пут читала Душанове (Ахмедове) тесктове, имала сам утисак да се ради о колеги од око педесетак година, јер мислим да не познајем много млађих од себе који знају шта је чојство. А кад сам открила ко је мој омиљени блогер, озарила сам се и растужила. Срећна што један млад човек размишља и исијава овакво разумевање света, а тужна што број оваквих светлости у овој нашој лепој Србији није ни приближно критичној маси. Ипак, док има наде, могућа је победа!

    • Мајо, најпре хвала за лепе речи. Друго, није потребно да Маја каже паметније, нити разговор мора бити попут овог. Имали смо разне госте, различитих сензибилитета и интересовања. И сваки разговор се читаоцима допао, о чему сведочи велики број посета. Ипак, посете нису циљ, мада нам је драго што их имамо. Циљ је нешто сасвим друго, али о том потом. За сада, било би лепо да прихватиш мој позив. 🙂

  3. Reblogged this on Српски лако and commented:
    На Методичарево питање о томе шта очекује од својих ђака, колега је одговорио оно што ја сматрам задатком сваког ко с децом ради:
    ,,Очекујем да буду Људи! Шта значи да је неко само пристојан — ћути, аминује, сагласан је са свим и свачим, клима главом, каже добар дан, устане кад ја уђем — чему све то ако изостане људскост? Ако је након те назови пристојности спреман да понизи у увреди друга из одељења, онда смо у озбиљном проблему. То је форма, празнина над празнинама — у мудрој непристојности и смисленом бунту лежи прометејско семе. Нама су потребни Прометеји, потребан нам је Јов — који ће поставити питање — Зашто? Доста нам је скрушености и Аврама који зарад неких непостојећих митова и божанстава ћутке приносе жртве.“
    Овај чланак вреди прочитати, а ја сам поносна на колеге који су га изнедрили – Методичар и Ахемд Нурудин или Дејан Бошковић,наставник биологије, и Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности.

  4. Анализа перфектна, микроскопски прецизна, до последњег атома јасна.

  5. Хвала у име домаћина!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Облак ознака

%d bloggers like this: